Памтите ли шта је све био фићо?

Почео је да се производи прије шездесет, а престао прије тридесет година.

Иако је први домаћи ‘Фиат 600′ произведен 18. октобра 1955., а на исти датум је и престао да се производи 1985. године, нестрпљење је натјерало стотине његових фанова да редовном годишњем окупљању у Крагујевцу дају димензију округлог јубилеја четири мјесеца прије него је за то "дошло вријеме".

Тамо се крајем јуна окупио велики број олдтајмера из свих бивших република, у дводневној манифестацији на којој су суделовале локалне власти и туристичка заједница.

На низу интернет форума и друштвених мрежа непрекидно се размјењују информације, али и резервни дијелови – алнасер, разводник, фелна, лептир-стакло и други – па се стиче дојам да фића и даље живи.

У три деценије, бивша фабрика оружја у Крагујевцу ‘избацила’ је 923.487 фића у свих девет модела. Заједно са матичном земљом Италијом, али и Аргентином, Аустријом и Шпанијом, које су такође као и Југославија купиле лиценцу, произведено је три пута више ‘Фиата 600′, односно 2.695.197 примјерака, прецизирају форуми. У то вријеме био је трећи најпродаванији ауто у Европи, иза бубе и Цитроена 2ЦВ.

Први заједнички економски пројекат капитализма и социјализма

Фића је заиста био масовна појава и дио живота милиона људи, али историчари истичу да га је, заправо, целог његовог вијека пратила двострука судбина. Куповина лиценце од италијанског Фиата била је први комерцијални уговор једне западне компаније и социјалистичке земље након Другог свјетског рата. Фића је, тако, био резултат споја напредне италијанске технологије и југословенског самоуправног производног система чији се јаз никада није успио превладати.

Кад је фића први пут изложен на једном међународном сајму, у Брну 1961., посетиоци су га отворено исмијавали због лоше израде, иако је био возило које је пратило технолошке трендове Западне Европе, док су се у источноевропским земљама још читаву деценију производиле само технолошки заостале лимузине намијењене високим функционерима.

Непривлачна цигласто-црвена боја била је неуједначено нанесена, па ни вишекратна полирања на сајму нису помогла, а десни фар је био тако лоше монтиран да се између њега и стакла могао ставити прст, преноси историчар Марко Миљковић дио депримирајућег извијештаја југословенског делегата са сајма у Брну.

То је била посљедица великог јаза између општег нивоа техничког знања у тада доминантно пољопривредном друштву и потреба које је савремена технологије тражила. Кад је Црвена застава сустигла технологију, крајем те деценије, оригинални модел Фиата 600 је застарио и у Италији већ престао да се производи.

То вјерно осликава проблеме цјелокупне тадашње југословенске индустрије, јер је на том уговору аутомобилска индустрија, као једна од најсавременијих и највећих индустријских грана, била наслоњена на бројне друге индустрије попут машинске, металуршке, хемијске, текстилне и других.

Друштвена метафора

Фића је имао мотор мале снаге, а једнако је мало трошио горива. Имао је најповољнију цијену и лако се одржавао. Простор у кабини је био скучен па су се они на задњем сједишту морали погрбити, због малог пртљажника имати торбу у крилу и готово се редовно надвикивати са буком.

Премда на њему готово никада није све функционисало, остао је у сјећању као онај који никада није издао. Користиле су га бројне службе попут хитне помоћи, полиције, војске и друге. Многи су имали са њим непосредно возачко искуство као са својим првим аутомобилом или преко ауто-школе.

Толико је прирастао свима за срце да је постао предмет носталгије и рјечита метафора умјетничких радова али и ‘народне’ меморије. У независној Хрватској је једна од најистицанијих јавних слика она црвеног осјечког фиће, који се 1991. испречио ЈНА тенку, као Давид Голијату. Споменик који је недавно добио управо га и приказује као онога који гази и побјеђује тенкове.

У загребачком Музеју сувремене умјетности одржана је изложба београдског умјетника Мрђана Бајића на којој је фића симбол који радничку класу одводи са историјске сцене, или како је Дарко Рундек годину дана прије фићине смрти написао: ‘Радничка класа одлази у рај’. Тај исти Рундек се у другој пјесми, која говори о припремама за одлазак на одмор на море, жали да ‘на крају свашта фали, јер наш фићо је премали!’. А је ли то тачно, може свако закључити кад прочита пјесников подсетник шта је све намјеравао да понесе на пут: дрвени угљен, роштиљ, три лигештула, сунцобран, пераје, маске, наочаре за сунце, карте, патике, термос, Тарзана, Карл Маја, шлауф, бадмингтон, јапанке, лопту, шунку, сланину, фото апарат и – велики канистер са вином.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.