Отаџбина јужнословенских народа

Идеја да се створи држава која би окупљала све или барем већину јужнославенских народа постојала је још од прве половице 19. вијека, али су јој снажан подстицај дала политичка збивања у Аустроугарској и на Балканском полуострву почетком 20. вијека. С једне стране је то била аустроугарска анексија Босне и Херцеговине, а с друге стране балкански ратови, односно ширење територија Србије и Црне Горе, који су олакшали услове да се подручја настањена Јужним Словенима споје у једну ширу цјелину. Сви ти процеси су, с друге стране, постали извор међународне напетости, с обзиром на то да се поставило питање хоће ли будућа држава бити нови ентитет у оквиру тријалистички преуређене Хабзбуршке монархије или ће се створити тако да се јужнословенска подручја Хабзбуршке монархије отцијепе и прикључе Србији и Црној Гори на исти начин на који је за вријеме рисоргимента Пијемонт ујединио Италију.

Та је напетост с временом ескалирала до кризе која ће довести до избијања Првог свјетског рата. Србија, која се нашла под ударом Аустроугарске први пут службено износи став о уједињењу Јужних Словена у једну државу кроз Нишку декларацију 7. децембра 1914. године. Већ раније, мање емигрантске групе из јужнославенских крајева Аустроугарске износе став о нужности уједињења са Србијом, да би се конкретно организовале у Југословенски одбор у Лондону 1915. године, којем је циљ, између осталог, и спречавање да Италија, која је преко Лондонског уговора ушла у рат на страни Антанте након побједе за награду добије јужнословенски дио Аустроугарске. Након што је Црна Гора окупирана од стране Аустроугарске, у емиграцији долази до формирања Црногорског одбора за народно уједињење 1917. године.

Конкретни преговори о уређењу будуће државе вођени су директно у два наврата - на Крфу 1917. године, што је резултовало Крфском декларацијом и у Женеви 1918. године, што ће довести до Женевског споразума. Истовремено се јужнословенски политичари у Аустроугарској организују у Југославенски клуб и експлицитно траже да се Монархија након рата преуреди тако да Јужни Словени чине јединствену државноправну цјелину.

Објављивање Вилсоновог плана од 14 тачака и прокламовање начела о самоодређењу народа као темеља поратног свијета је дало додатни подстицај за захтјеве за стварање нове државе, исто као и све изгледнији пораз Централних сила. Када се у јесен 1918. аустроугарска војска почела распадати, а српска након пробоја Солунског фронта почела ослобађати Србију и Црну Гору, у Загребу се формира Народно вијеће, које ће 29. октобра 1918. формирати Државу Срба, Хрвата и Словенаца.

Истовремено су тзв. црногорски делегати, који су били изабрани нелегално и противно црногорском изборном закону и Црногорском уставу и под окупацијом дотадашњег савезника Краљевине Србије, на "Подгоричкој скупштини" донијели одлуку о присаједињењу Црне Горе Србији. Са друге стране и делегати Велике народне скупштине Војводине су 25. новембра донијели одлуку да се директно припоје Србији. Истовремено се и Скупштина Срема одлучила за директно приступање Србији умјесто Држави СХС.

У таквим условима у Београд долази делегација Народног вијећа Државе СХС, која је под водством др Анте Павелића, како би, у складу са тзв. Упутством, са српском владом преговарала о стварању заједничке државе на равноправним основама. Међутим, постало је јасно да Држава СХС нагло губи ауторитет, а да хаос користе италијанске, аустријске и мађарске трупе, да би дограбиле што више територија. У тим условима делегација Државе СХС одлучује да игнорише Упутство и што прије склопи споразум о стварању нове државе. Проглашење стварања нове држава је обавио регент Александар I Карађорђевић, у име свог оца краља Петра I 1. децембра 1918. под именом Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. А од 3. октобра 1929. Краљевина Југославија.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.