Остварење српских идеала

 Армије балканских држава су успјеле да савладају бројчано слабије и стратешки лоше организоване армије Османског царства, што им је омогућило да постигну брзу побједу. Рат је окончан миром по коме је Османско царство било принуђено да се одрекне скоро свих својих територија на Европском континенту.

Рад на стварању Балканског савеза отпочео је у јесен 1911. и одвијао се путом двостраних преговора балканских држава. Црна Гора је 8. октобра прва објавила рат Турској. Да би спријечиле сукоб, Русија и Аустроугарска су 10. октобра упутиле оштар протест савезницима, наглашавајући да је Турска предузела мјере извршења реформи по чланку 23. уговора постигнутог на Берлинском конгресу и да оне неће допустити никакве територијалне промјене на простору европске Турске уколико буде дошло до рата. Србија и Бугарска објавиле су рат Турској 17. октобра, а Грчка 19. октобра.

Ратни план за рат са Турском започет је 1878, када је Србија добила нову границу на југу, али је основна идеја о начину дјеловања и распореду снага коначно устаљена тек 1898. године. Тада се дошло до закључка да Србија треба, за остварење националних идеала, рачунати с офанзивним ратом против Турске.

План српске војске је био окружити и поразити турске јединице на Овчјем пољу и то узајамним дјеловањем Прве, Друге и Треће  армије. Будући да се Трећа армија налазила најудаљеније од мјеста сукоба, српско врховно заповједништво је намјеравало послати дан раније него друге армије на пут ка Овчјем пољу. Због препада турских јединица код Мердара између 15. и 19. октобра, Трећа армија се није могла покренути све до 21. октобра, тј. кад и остале двије, а дан касније, 22. октобра, заузела је Приштину.

Након избијања на Овчје поље и у подручје Скопља услиједила је реорганизација српских снага и планирање даљих операција. Циљ је био уништење турске Вардарске армије, која се повукла ка Битоли гдје је организовала одбрану. До одлучујуће битке, која је трајала три дана, дошло је 16. новембра и српска армија је ушла у Битолу 19. новембра. Турске снаге су протјеране, а након заузимања Охрида и Дебра остварен је додир с грчким снагама. Операције су прекинуте 4. децембра због примирја.

Вријеме током примирја искористиле су обје стране за реорганизацију и обнову својих снага и за припремање нових операција. То је поготову добродошло Турцима, јер су им снаге биле деморализоване и под епидемијом колере. Након одбијања савезничких захтјева 3. фебруара настављене су ратне операције.

Турци су на фронту своје Источне војске започели нападе на бугарске снаге и у краткој офанзиви (5-9. фебруара) успјели потиснути бугарске предстраже и повратити Чаталџу. Упркос почетној премоћи, бугарске снаге су успјеле да одбију турске снаге и сломе посљедње покушаје турских снага деблокирања Једрена.

На црногорском фронту, одмах након престанка примирја, црногорске снаге су у сарадњи са српским 7. фебруара отпочеле напад на Скадар, који је одбијен уз велике жртве. Желећи да стави велике силе пред свршен чин, црногорски краљ Никола, поново у сарадњи са јачим српским снагама, које су пребачене из Солуна, припремао је поновни напад на Скадар.

Због пријетње великих сила да Скадар мора припасти Албанији, Србија је повукла снаге у Србију, а краљ Никола је сам наставио опсаду Скадра, која је завршена предајом 23. априла због глади. Под пријетњом великих сила, црногорске снаге су напустиле 14. маја Скадар, предајући га у руке снагама великих сила.

Коначан завршетак рата био је 30. маја 1913. године, кад је Турска потписала мировни уговор у Лондону и одрекла се свих подручја западно од линије Енос - Мидија. Као исход Првог балканског рата установљена је држава Албанија и срушен турски феудални систем.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.