Ослобођена Београдска варош
Поткрај 1806. године 13. децембра у Првом српском устанку ослобођена је Београдска варош. Турци су потиснути у Калемегданску тврђаву, за шта је изузетно заслужан буљубаша Конда, родом из околине Јањине у Грчкој, прибјеглица из табора турског команданта града Алије Гушанца.
Конда, Узун Мирко Апостоловић и још петорица добровољаца пред зору неопажено су се пребацили преко бедема, убили турске стражаре код Сава-капије и устаницима отворили капију, што је било одлучујуће за исход битке. У вишечасовној бици за варош погинуло је око 300 Турака и 54 српска устаника. Увидјевши да је одбрана тврђаве безнадежна, Гушанац је побјегао низ Дунав 29. децембра, а 8. јануара 1807. предале су се снаге новог турског команданта Сулејман-паше и тако је Београд, послије 380 година, поново постао центар српске државе.
Буђење националне свијести и догађаји у вези са сјечом кнезова довели су до подизања Првог српског устанка 1804. године. Устанак под вођством Карађорђа имао је од самог почетка за циљ и ослобађање Београда. Послије двије године борби, сав град је освојен 1807. године. Карађорђе је београдску варош освојио 1806, а Београдску тврђаву 1807. године. Око 25.000 српских устаника под вођством Карађорђа Петровића град је затекло у рушевинама. Београд постаје престоница тек ослобођеног дијела Србије и симбол слободарских традиција њеног становништва. По обнови он постаје и значајан привредни, трговачки и културни центар. У њему је већ 1807. године засједао Правитељствујушћи совјет (српска влада), а од 1811. године ту се налазе и прва министарства. Из Војводине и других крајева долазе виђенији људи и интелектуалци, међу којима Сима Милутиновић и Доситеј Обрадовић, који је 1808. године основао прву Велику школу.
Динамичан развој Београда прекинут је новим турским освајањем 1813. године, а репресалије које су услиједиле довеле су до устанка 1815. године. Вођа устанка кнез Милош Обреновић успио је да унесе више дипломатије у односе са Турцима. Он у Београд, уз одређене повластице, све више насељава српски живаљ са југа, па Турци, готово у бесцјење, почињу да продају имања и куће.
Турци су задржали тврђаву, док је варош припала Србима. У граду се подижу први значајни објекти: Конак кнегиње Љубице, Саборна црква, дворски комплекс у Топчидеру. Сем своје привредне функције Београд је постао и значајан културни центар.
Из Крагујевца 1835. године је пренесена штампарија и почеле су да излазе "Новине српске". Отворена је Богословија, прва гимназија и град постаје уточиште бројних културних стваралаца тог времена попут: Вука Караџића, Јована Стерије Поповића, Јоакима Вујића, Димитрија Давидовића и других.
Присуство турске војске у тврђави спутавало је развој Београда. Међутим, догађаји у вези са убиством једног српског дјечака на познатој Чукур чесми, када је дошло до бомбардовања Београдске вароши, бивају повод да се почне преговарати о дефинитивном одласку турске војске из српских градова.
Послије владавине од 346 година Турци 18. априла 1867. године дефинитивно напуштају Београд. Београд је постао слободан симболичном предајом кључева, када су и турске војничке страже замијењене српским војницима, а поред заставе Турске подигнута је и застава Србије. Кнез Михаило Обреновић пресељава у Београд, престоницу из Крагујевца.
То је био нови подстицај бржем привредном и културном развоју града. У другој половини XIX вијека обављена је и његова урбанистичка и остала европеизација. Централни положај имала је улица Кнеза Михаила, најкраћа веза између тврђаве и вароши. Она убрзо постаје и најважнији трговачко-пословни центар, какву је улогу и данас задржала. Старе занате замјењује индустрија, а трговину и саобраћај поспјешује изградња пруге Београд - Ниш 1884. Град добија струју, трамвај, паробродско друштво и значајне научно-културне установе.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
