Осам деценија од најважније битке на југословенском ратишту: Шта се заиста догодило на Сутјесци

Све остало је предмет бројних контроверзи, сукоба и оспоравања, како на научној, тако и на идеолошко-политичкој основи, који трају од краја Другог свјетског рата с мањим или већим интензитетом, зависно од друштвених околности. Побједа или пораз, тактичка прекретница или војни промашај, стварна улога Јосипа Броза Тита, број страдалих, глорификације или оспоравања битке од стране модернијих историчара, улога четника у операцији, само су неке од тема у вези с којима се споре историчари, али и политичари, посебно задњих 30 година.

Саму операцију водио је генерал-пуковник Александар Лер, док је оперативни командант на терену био генерал Рудолф Литерс. Операцији опкољавања и уништења партизанских јединица на планинском подручју између ријека Пиве и Таре и планине Дурмитор, у којој је учествовало 127.000 њемачких војника, било је супротстављено 22.148 партизанских бораца под комадом Врховног штаба и Јосипа Броза Тита. Након мјесец дана крвавих борби главнина јединица и Врховни штаб успјели су уз тешке губитке да се извуку из обруча, док је Трећа дивизија уништена у покушају пробоја, а више од 2.000 рањеника из Централне болнице углавном је побијено по Леровом и Литерсовом наређењу.

Словеначки историчар Виктор Кучан у својој књизи “Борци Сутјеске” наводи да је бројно стање цијеле партизанске групације, заједно с рањеницима и болесницима Централне болнице, износило укупно 22.148 бораца (19.265 мушкараца и 2.883 жене). Оперативна група бројала је око 18.000 бораца (четири дивизије или 16 бригада), а у мјесец дана битке погинула су 7.543 партизана (6.946 мушкараца и 597 жена). Кучан у књизи доноси и њихов социјални те национални састав, али и таблицу која показује број бораца по општинама и регијама у бившој Југославији, из које је видљиво да су међу партизанима на Сутјесци најбројнији били Далматинци. Највише је Далматинаца било и међу погинулима, око 3.000, а највеће губитке претрпјела је Друга далматинска бригада са 800 погинулих. По националном саставу, међу борцима на Сутјесци би­о је 11.851 Србин, 3.295 Црногораца, 5.220 Хрвата, четири Македонца, 21 Словенац, 866 муслимана, 757 Југославена, 74 Јевреја, три Албанца, шест Чеха, пет Мађара, по три Словака и Русина, пет Пољака, девет Руса, 10 Италијана, четири Нијемца, два Енглеза те по један Канађанин, Бугарин, Ирац и Украјинац, а с њима је било и шест бораца чија националност није утврђена.

Нијемци су у бици на Сутјесци имали око хиљаду погинулих, несталих 425 и 1.760 рањених војника. Италијани и домобрани имали су око хиљаду мртвих, док четници нису оружано учествовали у операцијама на Сутјесци пошто су дио њих разоружали Нијемци током припреме операције против партизана, док се други дио повукао у Србију или италијанску зону интереса.

Строго гледано по параметрима војне доктрине, кроз однос настрадалих једне и друге стране, њемачка војска је убједљиво побиједила у овој борби, али остаје и јасно да није успјела у свом плану уништења главнине партизанских снага и Врховног штаба, који су се врло брзо опоравили, а уз скору капитулацију Италије и подршку савезника, поново су постали респектабилна снага за борбу. Иако је прошло 80 година, прича о томе шта се стварно догодило прилично је различито представљена у историографији земаља бивше Југославије. Без обзира на то што су идеолошке, црно-бијеле представе о Народноослободилачком рату 1941 - 1945, које су деценијама након рата преовладавале у домаћој историјској литератури, након отварања архива и поплаве осталих извора током осамдесетих и деведесетих година прошлог вијека замијењене донекле објективнијим и реалнијим тоновима, у историографији су и даље остале присутне одређене контроверзе, отворена питања, фактографске празнине и једнострана тумачења.

Историчар Горан Латиновић, који предаје националну историју на Универзитету у Бањалуци, за “Глас Српске” каже да нема дилеме у вези са историјским чињеницама да је то била побједа, скупо плаћена, али ипак побједа.

- Битка на Сутјесци била је побједа Народноослободилачког покрета и Народноослободилачке војске Југославије. Сукобљене војске у свакој бици настоје да искористе дате околности и претворе их у сопствену побједу, што је сасвим легитимно. Однос зараћених снага пред битку на Сутјесци био је изразито неравномјеран. Срби су чинили већину бораца НОВЈ у бици на Сутјесци. Њихове бригаде биле су најбоља герила у Европи током Другог свјетског рата. Нарочито тешке борбе вођене су од 27. маја до 15. јуна 1943. НОВЈ је имао око 7.000 погинулих, више од трећине бораца, док су њемачки губици били знатно мањи. Ипак, Нијемци и њихови савезници нису успјели да остваре основни задатак - да униште најопаснији ослободилачки покрет на територији Југославије. Година 1943. била је кључна на југословенском ратишту. Она је обиљежена капитулацијом Италије, нарастањем снага НОВЈ и дјелимичним пробијањем стратешке блокаде у којој се НОП налазио. НОВЈ је дошао у посјед тешког наоружања, а дио рањеника упућен је у јужну Италију и Египат - рекао је Латиновић.

Велики подвизи појединаца, јединица и цијеле Оперативне групе дивизија Врховног штаба на Сутјесци и драматична борба у нељудским условима обавијени су многим легендама и проткани фалсификатима историје, са одређеним политичким циљевима. Ове легенде пригушиле су објективну критичку војнополитичку анализу, неопходну за извлачење историјских, политичких и војних поука. Легенде су дуготрајном агитацијом и пропагандом уграђене у основе југословенског социјалистичког култа титоизма, толико чак да их је и данас тешко истиснути из историјских, а камоли медијских радова о Сутјесци.

Рецимо, годинама слављен као херојски чин по Титовом наређењу, пробој Прве пролетерске дивизије испоставиће се и као једна од главних контроверзи окршаја на Сутјесци. Командант дивизије и касније министар спољних послова Коча Поповић одлучио се на своју руку, без везе са Главним штабом, на пробој увјерен како тим потезом отвара пут за излазак и других јединица из непријатељског обруча. Према неким наводима, партизански Врховни штаб и Централни комитет КПЈ с Титом на челу тај је пробој сматрао покушајем бјекства, али већина партизанских команданата подржала је Поповића. Предратни студент филозофије, школован у иностранству као дијете београдског индустријалца и искусан шпански борац, одлучио се за рискантан потез не послушавши наређење команде, свјестан да би чекање значило јачање њемачких линија те дефинитивно уништење свих јединица.

Врховни штаб са рањеним Титом на челу се успјешно извлачи из обруча захваљујући његовој непослушности, али након готово безизлазне ситуације Тито смјењује Поповића, наводно тврдећи да га је потребно стријељати. Већ неколико дана касније, највјероватније на савјет другог партизанског команданта Пеке Дапчевића, Тито задржава Поповића не споменувши никад више ту епизоду, чак ни у свом најближем кругу.

Такође, командант Седме банијске дивизије Павле Јакшић, један од најобразованијих официра у партизанима, одлуку да се офанзива далеко надмоћнијих њемачких трупа дочека у великој групацији јединица на тешко проходном терену са мноштвом рањеника, болесника од тифуса и врло мало логистике, назвао је у својим војним радовима највећим војним промашајем НОБ-а, због чега је, уз неколико критика доктрине општенародне одбране у књизи “Савремени рат “1961. године, врло брзо пензионисан у 48. години. Тек почетком деведесетих изашли су његови ратни мемоари, који бацају далеко другачије свјетло на партизанску борбу, укључујући и “славни” Титов допринос епопеји на Сутјесци.

Професор Латиновић каже да је то јасна посљедица тешких ненаучних притисака које је историја као наука трпјела током скоро цијелог 20. вијека.

- Историјска наука је на српском и јужнословенском подручју током већег дијела 20. вијека трпјела ударце усљед ненаучних утицаја у друштву. Историографија у социјалистичкој Југославији имала је једноличан карактер и снажно идеолошко-политичко ограничење, што је био један од главних узрока њеног деценијског заостајања. Стога је критичка свијест продирала доста споро у историографију. Познато је да смјена једног времена другим временом историчарима намеће неопходност испитивања вриједности минуле епохе, јер се историографска тумачења разликују од генерације до генерације. Једноставније речено, дјеца углавном не гледају прошлост очима својих родитеља. Неке теме из Другог свјетског рата на југословенском подручју дуго су остале да мирују као предмет озбиљног историографског интересовања. Критике које су у социјалистичкој Југославији упућивали економисти, правници, социолози и политиколози као да су имале благу толеранцију комунистичког режима, али се немир у врху државе и партије јављао онда кад би се појавила историографска критика. Разлог лежи у томе што је историографска критика погађала основе поретка и доводила у питање његов легитимитет. Дакле, историографија у социјалистичкој Југославији била је прожета владајућом идеологијом, тако да остварени резултати нису дирали у општеусвојену слику збивања - јасан је Латиновић.

Бројни историчари и дио јавности склони ревизионизму без мјере, директно одричу важност ове битке за настанак СФРЈ и побједу партизанског покрета, описујући је као потпуни војни промашај, који је касније претворен у мит, често минимализујући значај страдања њених учесника. С друге стране, историчари и дио јавности склон идеји југословенства такође неумјерено глорификују ову битку као преокрет који је довео до стварања СФРЈ, не дозвољавајући скрнављење њиховог мишљења чак и кад се коси са доказаним фактографским чињеницама. Један дио хрватских историчара, попут Јакова Готовине, податак о броју страдалих Хрвата на Сутјесци види као херојску жртву узидану у темеље модерне хрватске државности и као легитимитет антифашистичке традиције, док десно оријентисани историчари ове бројеве виде као још једно бесмислено страдање хрватског народа од комунизма и посљедицу Титове војне неспособности и аутократског стила вођења борбе.

Професор Латиновић каже да, колико год се извртале чињенице у сврху потреба политике или давања легитимитета одређеним идеолошким покретима у земљама бивше Југославије током претходних 80 година, српски народ не смије дозволити да се заборави жртва и побједа наших предака у борби против нацизма и фашизма.

- Можда је потребније знати неке друге чињенице о Другом свјетском рату. Наиме, Срби су на засједању Земаљског антифашистичког вијећа народног ослобођења Босне и Херцеговине 25. и 26. новембра 1943. године чинили око 60 одсто његових вијећника и приближан проценат вијећника из Босне и Херцеговине у Антифашистичком вијећу народног ослобођења Југославије, које је на свом Другом засједању, неколико дана касније, поставило темељ нове државе са шест федералних јединица. Међутим, чак ни тако висок проценат Срба у ЗАВНОБиХ-у и АВНОЈ-у, органима који су кројили политичку будућност, није одговарао њиховом учешћу у партизанском покрету. Срби су чинили више од 67 одсто страдалих партизана са територије НДХ (1941 - 1945) иако су чинили око 32 одсто њеног укупног становништва. Несразмјер у броју погинулих ратника у односу на учешће у укупном становништву још је израженији код Срба у Босни и Херцеговини. Срби су чинили чак 78 одсто укупних партизанских губитака у Босни и Херцеговини (1941 - 1945). Према томе, осим што су били изложени геноциду у НДХ, Срби су уложили и највише војних жртава у рату за ослобођење, што није могло бити занемарено ни у тексту Резолуције ЗАВНОБиХ-а 26. новембра 1943, у којем је, поред осталог, речено: “Српске масе, које сачињавају већину у Народноослободилачкој војсци и које су дале највише жртава, данас стоје одлучно уз народноослободилачки покрет”. Ипак, велика већина српских партизана била је потпуно неупућена у дугорочне циљеве вођства Комунистичке партије Југославије која је предводила Народноослободилачки покрет. Стога се не треба одрицати српских бораца тог времена и њиховог војевања за слободу ма колико оно било обесмишљено политичким одлукама донесеним током и након Другог свјетског рата, које су довеле до југословенског рата (1991 - 1995) и трагедије српског народа - децидан је Латиновић.

Гледано у војном погледу, ријечи професора Латиновића само још више добијају на интензитету, јер не постоји већа и важнија битка у окупираној Европи од стране припадника домаћег покрета отпора од битке на Сутјесци. Чак и Варшавски устанак 1944. године у Пољској, који је вођен уз далеко бројније жртве (18.000 мртвих устаника), гледано у војном смислу, није успио ништа промијенити осим што је довео до тоталног уништења покрета и огромних цивилних жртва (200.000 цивила), док је покрет НОБ, након Сутјеске, ојачао и чак успио да ослободи већи дио земље без стране помоћи. Можда је побједа на Сутјесци плаћена претешким жртвама, али је гледано дугорочно у сваком смислу била побједа, коју српски народ не смије заборавити, прије свега због својих предака, али још више и због својих потомака.

Филм

Године 1973. режисер Стипе Делић снимио је ратни спектакл “Битка на Сутјесци” у којем је Тита глумио славни британски глумац Ричард Бартон.

Снимљен у грандиозној продукцији, био је то, уз “Битку на Неретви”, најскупљи филм у историји југославенске кинематографије уз крем домаћег глумишта с Батом Живојиновићем, Борисом Дворником, Миленом Дравић на челу и другима. Ипак, филм је патио од вишка патетике, наглашеног идеолошког набоја и отвореног величања Титовог култа и генерално се сматра једним од слабијих филмова, чак и у поджанру тзв. партизанског филма. Режисеру Делићу то је био једини филм у каријери и ову улогу је преузео након што је Вељко Булајић одбио мјесто режисера незадовољан сценаријем.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.