Ортопедски завод Марија Звијезда (9): Највећи центар за опоравак у Југославији
"Озбиљан проблем за Центар представљало је и неразумијевање радних колектива, народних одбора и завода за социјално осигурање. Често се постављало питање плаћања рехабилитације...
Било је случајева да су заводи спречавали слање инвалида у центар, правдајући се да немају новаца". Потешкоће су се јављале и на другим странама. Дешавало се да инвалиди "добију ортопедско помагало, које, чим изађу из центра, не користе... Разлог томе је у већини случајева примитивност, а има и таквих који шпекулишу на рачун свога здравља. Један рудар, кад му је враћена радна способност за лакше послове, љутио се због тога што је постигнут успјех, говорећи да је као инвалид имао веће принадлежности. Примао је инвалиднину и остала социјална давања, а код куће је према својим способностима обрађивао земљу".
Временом се Центар ширио, повећавајући број запослених, болничких постеља и пацијената. Млади љекари су се оспособљавали специјализацијом на Ортопедској клиници у Београду, преносећи новостечена знања на ниже особље. Већ 1955. је успостављена сарадња са различитим стручњацима широм земље. Пацијенти су одмах након операције долазили на даље лијечење у Центар, па је он по броју стационираних лица те године постао највећи центар у Југославији.
Бањалучки центар је био јединствен по томе што је истовремено израђивао помагала и проводио физикалну терапију. Лијечење се заснивало "на најширој примјени једне релативно младе гране медицине - физиотерапији, на коју се везују електро и хидротерапија". Развијањем такозваних активних покрета постепеним сталним вјежбањем уз помоћ разних справа и апарата, постизао се главни циљ - враћање способности обољелих руку, ногу, прста и зглобова.
Центар је радио "по најмодернијим принципима савремене рехабилитације физички дефектних лица, у чему видну улогу игра медицинска гимнастика", располажући разним справама и механичким средствима, као што су разбој, шведске љестве, бицикли, терени за ходање, стрма раван, апарати са отпором, вибрациони апарат за електричну масажу, балкански оквир и др. Уведена је и "радна терапија", чији је циљ био "да се пацијент веже за неки одговарајући посао, а радни карактер састоји се у тежњи да се по медицинској индикацији побољшају функције одговарајућег оштећеног дијела тијела". Коришћењем разбоја за ткање, шиваћих машина, обављањем плетарских и столарских радова, пацијенти су увјежбавали покрете обољелих органа.
Центар је много учинио на оспособљавању кадрова. У њему је већ 1958. радило близу 200 радника. У јулу исте године у одјељењима електротерапије, хидротерапије и радне терапије радило је 16 младих медицинских радника, а у августу сљедеће године двојица љекара специјалиста и око 50 других стручних здравствених радника. Пацијенти су имали и "разноврсне могућности за културно-просвјетни рад, учење и разоноду".
При Центру је 1957. било уређено дјечије игралиште са љуљашкама, базен за купање и парк. Током 1958. за најмлађе пацијенте су уређене учионице са најсавременијим наставним средствима. Наставу су држали наставници основне школе у Буџаку. Школу је годишње завршавало око седамдесеторо дјеце ометене у тјелесном развоју. Библиотека Центра имала је око хиљаду књига, велики број листова и часописа.
Исте године је властитим средствима опремљена кухиња капацитета око 1.000 оброка дневно, оспособљен нови ресторан, уређен смјештајни и магацински простор, изграђена љетна позорница, дјечији базен и специјална рампа за теже болеснике, асфалтирани прилазни путеви и стазе.
Центар је те године вршио "само медицинску рехабилитацију са ортопедисањем" кроз стационар са 185 кревета, одјељења за израду протетичких помагала и апарата, физиотерапије, радне терапије и других служби. Одјељења су била распоређена по спратовима.
У сутерену и приземљу биле су сале за физиотерапију са неопходним службама и базенима. Сале су биле модерно уређене и опремљене неопходним справама и апаратима. У мезанину се налазила пријемна канцеларија и амбуланта, радно-окупациона терапија, контролно пробно одјељење, гипсаоница, протетичке радионице, мјерачница, трпезарија, магацини и просторије за паковање готових производа.
На првом спрату је смјештена администрација (одвојена од стационара), трпезарија и сала за дневни боравак дјеце, амбуланта, стационар за мушкарце, жене и дјецу са неопходним нуспросторијама и рендген апарат. На другом спрату били су стационар, кино-сала, шах-сала, читаоница и библиотека, сала за спортске игре, бријачница и друге помоћне просторије.
Центар је "успио да спроведе медицинску рехабилитацију у склопу са ортопедским радионицама", али у вези са професионалном рехабилитацијом до 1958. "није ништа учињено ради тога што нисмо располагали за то одређеним простором као и опремом". Те године су Завод за социјално осигурање НР БиХ и УНИЦЕФ додијелили Центру инвестициона средства за отварање "одјељења за професионалну рехабилитацију", чиме је омогућено рјешавање питања отварања новог одјела за професионалну рехабилитацију, те одвајање одјела за дјецу и жене од мушког. Центар је планирао да ово ријеши изградњом трећег спрата.
Трећи спрат на главној згради је грађен од 25. јуна до 31. децембра 1958. Његовом изградњом постигнут је велики напредак у професионалној рехабилитацији инвалида, повећани капацитети, обезбијеђене додатне радионице за професионалну рехабилитацију, те ријешено питање смјештаја жена и дјеце…
Центар су посјећивале многе делегације и комисије из Југославије и иностранства. Представници Свјетске здравствене организације, на челу са савјетником за рехабилитацију проф. др Френком Сафордом из Њујорка, били су у посјети Центру од 20. априла до 13. маја 1959. Сафорд је написао да је то "одличан, демонстративан центар у коме се проводи модерна рехабилитација".
ПРИРЕДИЛИ: Мр Владан Вуклиш, архивиста; мр Маријана Тодоровић-Билић, архивиста; Верица М. Стошић, архивски савјетник
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
