Ортопедски завод Марија Звијезда (8): Центар за рехабилитацију физички дефектних лица
Међу тешким посљедицама Другог свјетског рата био је и велики број војних и цивилних инвалида рата у тешком физичком, психичком и социјалном стању.
По завршетку рата је инвалидска заштита углавном почивала "на новчаним давањима... инвалиднина и инвалидских пензија", оснивању инвалидских домова, ортопедских завода и радионица. Нешто касније су социјалистичке власти "дошле до закључка да је економски и социјални значај цјелокупне рехабилитације инвалидних лица велики" и да инвалидска заштита треба да се састоји од стварне економске и социјалне помоћи кроз комплетну рехабилитацију, која је обухватала медицинску, професионалну и социјалну фазу. Укључивање инвалидног лица у радни процес након професионалне рехабилитације било је и економски оправдано. Средства уложена у рехабилитацију враћала су се послије двије до три године.
Проблем рехабилитације инвалида Југославија је жељела да ријеши на најбољи начин. На позив југословенске владе у земљу стижу први стручњаци за рехабилитацију са Запада. Проф. др Френк Сафорд из Њујорка је стигао у јесен 1949. у Београд. Он и други стручњаци држе нашим љекарима прва предавања о рехабилитацији, чиме су се они по први пут сусрели са овом граном медицине.
Начело рехабилитације је званично усвојено резолуцијом УН у јулу 1950. Државама је за провођење овог начела у пракси нуђена техничка и стручна помоћ. Југославија је међу првима затражила помоћ и са УН и Свјетском здравственом организацијом потписала уговор о "преузимању међународно прихваћеног концепта модерне рехабилитације". Потом се приступило организовању службе савремене рехабилитације.
У зиму 1950. долази др Хенри Кеслер, стручњак УН за рехабилитацију, са задатком да Југославији пружи стручну помоћ у оснивању и организовању рехабилитационе службе. Његов основни задатак био је да помогне око избора адекватне локације за будућу зграду установе за рехабилитацију и да изабере шефа југословенског стручног тима. Избор је пао на др Мирослава Зотовића. Оцијењено је да он "има неопходну способност брзог и промишљеног деловања у решавању велике потребе за рехабилитацијом". Стручни тим је у јесен 1951. отпутовао у Кеслеров институт у Њу Џерзију на двомјесечну интензивну обуку. Истовремено су учили енглески језик, како би им била олакшана будућа сарадња и коришћење стране литературе. У САД-у је тим стручњака обишао више установа за рехабилитацију и сусрео се са др Хауардом Раском, предсједником Свјетске рехабилитационе фондације и директором Института за рехабилитацију при њујоршком универзитету.
По повратку стручног тима из САД, основан је 1952. Центар за оспособљавање инвалида за рад у Београду, за чијег је првог директора постављен др Мирослав Зотовић. Потом се приступило отварању сличних установа широм Југославије. Као други по реду, основан је Центар за медицинску рехабилитацију физички дефектних лица у Бањалуци.
Центар је основан Рјешењем Извршног вијећа НР БиХ од 11. децембра 1954. као "установа са самосталним финансирањем". Основна дјелатност Центра била је медицинска рехабилитација физички дефектних лица, израда протетичких помагала, оспособљавање за други посао лица која су изгубила професионалну способност за рад и професионално оспособљавање појединих инвалида за ортопедску струку. Центар је био у надлежности Савјета за народно здравље и социјалну политику НР БиХ.
Центар је био смјештен у Делибашином Селу, у згради која је некада била власништво самостана траписта. Управљао је имовином која се састојала од "дијела зграде у Делибашином селу (бив. трапистички самостан), инвентара и алата столарске, бандажерске, ципеларске и механичке радионице и ковачнице, машина машинске радионице, справа за вјежбање, инвентара стационара за медицинску рехабилитацију, библиотеке, билијара и спортских реквизита за рекреациону терапију, аутомобила и камиона, економских зграда и канцеларијског инвентара". Имовина је преузета од ликвидираног Ортопедског предузећа "Младен Стојановић". Самостанска зграда је била "једним дијелом конфискована" и тај дио "дат је на управљање" Центру, а у другом дијелу, у власништву самостана, налазила се до почетка 1955. Средња шумарска школа. Након што је школа пресељена у Сарајево, школске просторије су додијељене Центру.
Почетак рада био је тежак. Центар је располагао са свега 40 болничких постеља. Те године лијечено је 180 пацијената, док је лијечење просјечно трајало 100 дана.
Ортопедска помагала израђивана су "у радионицама, а потом упућивана у магацин или директно на руке инвалидима". Током 1954. израђени су први цртежи "за разне прецизне апарате", на којима су специјализовани стручњаци испитивали "јачину и способност за употребу" ортопедских помагала.
Највећи дио посла обављао је директор Антон Фајфер са сарадницима, а хонорарно је радила др Божана Маринковић са помоћницима Јањом Савић и Јозом Шарићем.
Мр Бојан СТОЈНИЋ, директор Архива Републике Српске
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
