Ортопедски завод Марија Звијезда (4): Часне сестре најбоље његовале болеснике

Радници за протезе ("заначије") израђивали су протезе по љекарском упутству, а под надзором учитеља Занатлијске школе у Сарајеву. Ови радници били су подијељени "по њиховој способности у мајсторе и три плаћевне категорије".

Радни дан трајао је осам часова, а у случају потребе и по наређењу управника, могао је бити продужен.

Због лоших услова рада и ниских плата избио је 3. августа 1920. штрајк. Радници су захтијевали 50 одсто "на досадашње дневнице од 30 до 60 круна", осмочасовно радно вријеме и бесплатну храну шегртима, а радницима бесплатан један оброк и превоз на посао. Притисак штрајкача био је снажан. Они су одбили да израђују ортопедска помагала. "Једни инвалиди су лежали по цијели дан у претрпаним собама, а други су враћани кући". Управа је попустила. Наднице су "нешто повећане", а "храна нешто побољшана", док је радницима обезбијеђен бесплатан превоз жељезницом до Предграђа.

Дужност болничарки вршиле су часне сестре самостана Назарет, које су обављале масаже и "електризирање" пацијената. Оне су "своје обавезе обављале беспријекорно: све је било чисто и уредно, храна квалитетна, њега болесника без примједбе". Због трудноће једне од часних сестара, 1922. управник Тодор Јеремић је 1922. наредио да се све оне повуку у року од 14 дана. "На њихово мјесто су дошле болничарке из града, али се показало да оне ни приближно не обављају своје дужности савјесно као часне сестре".

Завод је маја 1919. располагао са четири болесничке собе са по 40 кревета, 11 соба са по 18 кревета, операционом салом, рендгенском лабораторијом, салом за апарате "Зандер", завојиштем, собом за "горско сунце" и апотеком. Завод је имао на располагању и три канцеларије (управникову, чиновничку и пријемну за болеснике), радионице (механичарску, ковачку, столарску, ципеларску, бандажерску и моделарску), магацине, учионицу за аналфабете, кухињу, праоницу рубља, бараку за дезинфекцију, бараку за коње и кола, бараку за сијено, жито и угаљ и бању.

У болничком дијелу Ортопедског завода у Бањалуци у јануару 1920. налазило се инвалида "оперативних и још одређених за ортопедско лијечење", док је током године на лијечење примљена 541 особа. Крајем децембра 1920. остало је на лијечењу 56 болесника.

Највећи број инвалида који су током читаве године боравили у Заводу боловао је од туберкулозе плућа, костију, жлијезда и коже и "хроничних остеомјелитиса и трофичних рана на озлијеђеним екстремитетима." Од операција су вршене углавном "некректомије, одстрањење лимфома, реампутације и тенотомије... које се с времена на вријеме већином са трајним успјехом проводе на инвалидима". Обављане су и реампутације. Трајање лијечења било је индивидуално. Било је многих којима ране нису зарасле, а и оних "неизљечивих". Најтежи болесници остајали су "стално у Заводу, јер код куће нити имају његе нити их њихови рођаци могу примити на свој терет, јер су то искључиво сељаци из сиромашних кућа".

Завод је током 1920. израдио 342 протезе, 176 ортопедских справа и 546 пари ортопедских ципела и поправио 568 ортопедских помагала. На изради и поправци ортопедских помагала је било ангажовано око 50 радника.

У радионицама Завода од 1. септембра 1915. до 31. децембра 1920. израђено је 3.155 протеза и ортопедских справа и 2.625 пари ортопедских ципела и извршене 2.203 поправке ортопедских помагала.

Ортопедски завод је 1920. учествовао на инвалидском конгресу у Бриселу са изложбеним протезама и помоћним радним справама за ампутиране горње екстремитете.

Послије плана Земаљске владе за Босну и Херцеговину да Завод са инвалидским школама пресели у касарну Рајловац или у Мостар, он 1921. није био у стању да измирује дугове, па се средином 1923. приступило његовом стечају и ликвидацији. Већи дио опреме уступљен је новооснованом Ортопедском заводу у Требињу, а мањи Дому слијепих у Земуну. (крај)

Мр Бојан СТОЈНИЋ, директор Архива Републике Српске

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.