Ортопедски завод Марија Звијезда (20): Љековите воде и блато, кисељаци за пиће
Према постојећем бањском реду у бањи Слатини се без улазнице није могло купати. Приликом купања употреба сапуна била је забрањена.
Онима са крастама или отвореним ранама није било дозвољено купање. Посјетиоци су у води морали сједити мирно. Пливање у базену, "сједење или чучање на средини базена – на извору" није било дозвољено. Број купања одређивао је бањски љекар, а без његовог прегледа могло се окупати само једанпут у кади. Упутстава бањског љекара морали су се посјетиоци строго придржавати.
Прво купање обавезно се обављало у кади. Посјетиоци су се могли купати само једном дневно, а у води су могли остати онолико колико би то одредио бањски љекар. У просторијама за купање било је забрањено пушење, пљување, цијеђење рубља и брисање завјесама. Управа бање је препоручивала купање без рубља.
Посјетилац се могао "за врло јевтин новац" лијепо забавити. У вријеме сезоне у цијелој Слатини је било живо. Разна витешка друштва, скаути, соколи, ђаци бањалучких школа и други организовали су у овом романтичном предјелу своје љетње кампове. Свакодневно су се могли видјети "страни туристи са каубојским шеширима", који су при путовању кроз Бањалуку одлазили и до Слатине. Недјељом и празницима могле су се "видети веома интересантне слике. Сељаци из околине са својим живописним народним ношњама и са малим тамбурицама помешају се и са грађанима ухвате у заједничко коло, које не престаје све до касно у ноћ, када се једни и други уморни од играња повуку на одмор". Посјетиоцима су били на располагању ресторани и гостионице. Они који нису вољели буку и узнемиравање уживали су апсолутни мир у својим собама, јер су оне биле удаљене и заклоњене дрвећем од ресторана и гостионица.
Бањски љекари у овом раздобљу били су др Димитрије Марковић и др Славко Пиштељић, који је израдио нацрт за каптажу извора Кисељак, финансирао га сопственим средствима и пратио његову изградњу. Управници бање за вријеме Краљевине Југославије били су Јозеф Бателка, Мирко Маркезић, Антон (Иван) Фрајбергер и Ибрахим Филиповић (1940–1941).
Послије Другог свјетског рата су власти Бањалучког округа уложиле велики напор и средства у обнову ратом оштећеног и порушеног љечилишта. Већ у јулу 1946. радови на поправци бање били су углавном завршени и оспособљене су просторије за пријем бањских болесника и гостију.
У бањском комплексу уређен је парк "пун разноврсног дрвећа и хладовине са цвјетњаком и цвијећем засађеним алејама". У парку се налазио главни извор минералне воде, одакле се она "подземним цијевима разводи у подземне базене". Вода са минералног извора била је бистра, безбојна, киселог укуса, пуна "мјехурића угљичне киселине". Због избијања те киселине и других гасова извор "изгледа као да кључа". Температура воде на извору износила је од 40,3 до 40,7 степени Целзијуса, а у бањама од 36 до 39 степени Целзијуса.
Недалеко од минералног извора, под брежуљком у долини потока Слатине, налазили су се извори кисељака, чија се вода пријатног укуса употребљавала за пиће. У близини кисељака налазио се муљ који се употребљавао за блатно купање.
Гостима, посјетиоцима и пацијентима били су на услузи средином 1947. "нови базен бистре воде са кадама, два стара базена бистре воде и блатни базен", двије државне зграде са 20 соба и око 80 кревета и приватни смјештај. У склопу бање постојала је задружна менза за исхрану чланова социјалног осигурања, коју су могли користити и приватна лица. Дневна такса "за бањање са станом" износила је 25–50 динара, а храна је била обезбијеђена "по умиереним цијенама у приватним гостионама". Смештај и храна износили су око 110 динара по дану.
Аутобус је на релацији Бањалука–Слатина саобраћао недјељом и четвртком, "а по потреби и другим данима". Бања је поправком и пуштањем у саобраћај пруге Бањалука–Суња 15. фебруара 1946. поново повезана жељезничком мрежом са цијелом државом.
Бистра или минерална вода и бањско блато дјеловали су одлично код лијечења хроничног реуматизма свих врста, женских болести, обољења јетре, бубрега, мокраћне бешике, катара цријева, гојазности и шећерне болести. Забрањено је било купање болесницима са високом температуром, крварењем, отвореном туберкулозом, тежим обољењима срца, јачом артериосклерозом, отвореним ранама и заразним болестима. Мјесто и трајање купања одређивао је бањски љекар.
Слатина је имала све услове "да постане љечилиште републичког значаја". Министарство здравља БиХ планирало је 1948. да прошири бањске капацитете, за шта су била обезбијеђена велика финансијска средства.
Мр Бојан СТОЈНИЋ, директор Архива Републике Српске
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
