Ортопедски завод Марија Звијезда (18): Љековите воде Слатине на добром гласу
Нераскидиви дио Завода за физикалну медицину и рехабилитацију "Др Мирослав Зотовић" је и бања Слатина гдје се пацијенти опорављају или лијече термоминералном водом.
Назив Слатине по народној етимологији потиче од рудокопа у коме се вадило злато и то се мјесто првобитно звало Златина. Вјероватније је да су таква насеља добила назив по термалном извору. Бањско подручје Слатине носило је топоним Илиџа, што је турска ријеч за бању и термални извор уопште. Вода у Слатини користила се као лијек у вријеме најранијег постојања насеља. Интензивније је коришћена у османском добу, организованије у аустроугарском, а потпуно организовано за вријеме Краљевине Југославије.
Чест начин лијечења у Османском царству било је купање у топлој води. Многи путописци из тог времена спомињу бање са топлом водом. Народ их је називао "илиџе". Неке од њих биле су рано уређене и имале су хамаме. Међу неуређеним била је и илиџа Слатина код Бањалуке, која је и у XIX вијеку била обрасла у коров и трње. Посјетиоци су се купали у гаћама и кошуљи. При доласку су своју одјећу вјешали по околном дрвећу. Неки су бацали у воду "тропарце", ситан новац и слично. То су касније узимали чобани. У опису Слатине бањски љекар др Славко Пиштељић наводи да је то у почетку била "јаруга пуна блата у којој се народ брљугао".
Слатина је као бања Илиџа у аустроугарском периоду добила своје љековито значење. Тада је у бањи изграђен први бистри и блатни базен са термалном водом, уређено термално врело и извршене прве анализе минералне и термалне бањске воде.
Бањи је значај давала близина Бањалуке и сама бањска околина. Удаљена је од центра града 17 километара. Важност јој је давала долина рјечице Слатине, лијеп живописни шумовити предио на надморској висини од 205 метара. Природа око бање је била погодна за шетњу и излете, који су Бањалучанима били омиљени.
Бањи је наруку ишла и саобраћајна повезаност са пругом Бањалука - Суња, према Београду и Загребу. Постојао је у вријеме бањске сезоне, од маја до октобра, свакодневни аутобуски превоз и поштанска веза са Бањалуком преко Клашница и самостана траписта у Делибашином Селу. У почетку су превоз путника у удобном аутобусу, "уз минималну наплату", обављала браћа Дивјак из Бањалуке.
Вода у Слатини, чија температура је износила 40,7 степени Целзијуса, користила се, поред купања и лијечења, и за пиће. Терма је садржавала 2,78, а кисељак 4,56 Манових јединица. У бањи су изграђена купатила са базенима и кадама за купање у термалној и минералној води и базен за блатно лијечење.
Пола километра источно од бање, у долини рјечице Слатине, налазила су се два доста јака "кисељака", који су извирали на дубини од 400 метара, са температуром од 16 до 18 степени Целзијуса. Овим кисељацима долазило "се из Слатине кроз лепу хладовиту шуму, у којој се за време бањске сезоне... може чути песма и свирка веселих бањских посетилаца, који на тај начин искоришћују свој одмор и одмарају своје заморене живце". Иако су купалишта била скромна, бања је због своје љековитости и чистоће била на гласу. По свом саставу вода у Слатини убраја се у земно-алкалне сулфатне, слабо салиничне хипотерме. Она је лијечила све врсте реуматизма (подагра, ишијас, артрит, костобоља), нервних болести, неуралгија, неурастенија, хистерија, интерних болести (желуца, цријева, бубрега, јетре) и женских болести. "Њен радиоактивни капацитет, нарочито за болести реуме, познат је у медицинским круговима и у јавности".
Питањем бање бавио се Босански сабор, донијевши 17. јула 1914. Закон о уређењу здравствених установа. Њиме је у Слатини код Бањалуке требало "уредити бање и станове". Сабор је овластио Земаљску управу да за то подигне зајам од 100.000 круна, ослобођен пореза, који би се отплатио за најдуже 60 година. Преуређење бање требало је извршити до краја 1920. године. Предложени износ био је довољан за најпотребније поправке.
У бањском простору су до 1918. оспособљени старо и ново парно купатило, извор за бањање ногу, термална и блатна бања, хотел са повртњаком, павиљон пријемне амбуланте, пријемна канцеларија, куће за забаву, за управника са повртњаком, за муслиманске породице са парком за жене и чиновнички павиљон. Објекат народног купатила ("Волксбад") је био дрвен, испуњен опеком, са кровом на двије воде.
Мр Бојан СТОЈНИЋ, директор Архива Републике Српске
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
