Ортопедски завод Марија Звијезда (15): Ратна болница
Након распада Југославије и почетка грађанског рата (1991-1992) Завод је радио у знатно отежаним условима. Није се био опоравио од земљотреса из 1969. и 1981, а дошао је рат са свим својим страхотама и проблемима.
Током рата и у првим поратним годинама недостајали су електрична енергија, енергенти за гријање, лијекови, санитетски материјал, храна и вода за пиће, средства за хигијену, одјећа, постељина, медицинска опрема, помагала и апарати итд. Хируршка сала је затворена 1993, а престала је са радом и хидромасажа. Унутрашњост објекта била је руинирана, инсталације дотрајале, ходници, собе и дворане за терапију без плочица, а подови пуни рупа. У Слатини су бањски објекти девастирани. Два је током рата користила Војска Републике Српске, да би се послије рата у један уселила избјегла и расељена лица. Завод је личио на праву ратну болницу, немоћан да самом себи помогне. Љекари и медицинско особље радили су даноноћно, како би помогли свима онима којима су здравствена помоћ и њега били неопходни. Завод је у рату радио захваљујући пожртвованости запослених, хуманитарној помоћи и донацијама.
Услуге Завода у рату користили су пацијенти са територије 37 општина Републике Српске и Републике Српске Крајине. У просјеку је дневно опслуживано око 600 лица. Од 1. јуна 1993. до 27. јуна 1994. лијечено је 3.926 пацијената, од којих 1.655 болнички, а 2.271 амбулантно. Највећи број пацијената (1.971) био је из Бањалуке. Од 1. јуна 1991. до 1. јуна 1994. је рехабилитовано и протетисано 671 лице са ампутацијом екстремитета. У Заводу се током рата водила права борба за живот тешко рањених српских бораца, који су чинили половину пацијената. Дневно је лијечено 200-220 пацијената, а њих 350 је долазило на терапију. Укупан број амбулантно и стационарно лијечених у ратном периоду износи између 15.000 и 17.000 рањеника. Надљудским напорима обезбјеђивана су неопходна рехабилитација и ортопедска помагала. У Заводу је 1994. било запослено 208 радника, од којих 115 медицинских и 93 немедицинска радника, а међу медицинским радницима је било 18 љекара, 19 медицинских радника са вишом стручном спремом и 75 са средњом стручном спремом.
Послије рата Завод је пословао у "условима неријешеног финансирања здравствене заштите већине корисника". У Заводу су проблеми били првенствено финансијски, али и кадровски. Објекти, инсталације и опрема били су дотрајали. Све је било нарушено "зубом" времена и небригом надлежних. О томе колико је била тешка ситуација у Заводу најбоље говори то што се 1996. нико није пријавио на расписани конкурс за директора. "Сви који су били заинтересовани за ту функцију одустали су када су видјели терет такве одговорности".
Одлуком Владе Републике Српске Завод је 1996. постао референтна републичка здравствена установа.
Завод је почетком 1997. имао шест служби: пријемна и дијагностичка, дјечија, неуролошка, траума и ампутирци, реуматска дегенеративна обољења и администрација. У Заводу је био запослен 21 љекар, од којих 14 специјалиста, 40 терапеута и виших терапеута и око 60 медицинских сестара. Први пут од почетка рата било је омогућено пацијентима "да једу по предвиђеном јеловнику, а омогућен је и избор између два јела". Завод је располагао и другим садржајима: библиотеком, апотеком, лабораторијом и истуреним одјељењем ОШ "Борисав Станковић". Уз помоћ Међународног комитета спаса (ИРЦ) реконструисан је крајем 1997. систем гријања. Набавка лијекова је представљала додатни проблем. У већини случајева чекала се помоћ донатора, али "пацијенти никада нису били препуштени случају да ли ће за њих лијека бити или не. Сви лијекови који се нису налазили на полицама апотеке набављени су од хуманитарних организација или су куповани из властитих средстава".
Стара лабораторија реновирана је крајем 1997. и почетком 1998, дијелом сопственим средствима а дијелом средствима организације "Фармацеути без граница". Радионице за израду помагала-ортеза оспособљене су у децембру 1997. средствима француске хуманитарне организације "Хендикеп интернационал", која је од 1992. помагала Завод "у хигијенском материјалу, штакама и осталим помагалима". Хируршка сала, затворена 1993, поново је прорадила почетком 1998. захваљујући средствима Међународног комитета спаса. Из донација је санирана и реновирана сала за хидромасажу. Обновљен је и рад школе. Хуманитарна организација "Дјеца у кризи" дала је опрему, разне апарате и помагала за вјежбање дјеце. Завод је почетком 1998. имао око 200 запослених, од њих 21 љекара (од којих 15 специјалиста), 40 терапеута и виших терапеута и око 60 медицинских сестара, дефектолога, психолога и др. Циљ Завода у овој години је био "у иностранству, разменом, обучити стручњаке... и набавити још неколико апарата неопходних за несметан рад стручног кадра".
Мр Бојан СТОЈНИЋ, директор Архива Републике Српске
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
