Ортопедски завод Марија Звијезда (10): Центар постао Завод за рехабилитацију
Послије доношења Општег закона о организацији здравствене службе, Центар за медицинску рехабилитацију физички дефектних лица преименован је 1. априла 1961. у Завод за медицинску рехабилитацију у Бањалуци. Завод је постао јавна здравствена установа "са самосталним финансирањем", којом се управљало "по начелима друштвеног самоуправљања".
Извршно вијеће СР Босне и Херцеговине промијенило је 1. децембра 1961. назив установе, а 20. марта 1962. пренијело права оснивача на Скупштину општине Бањалука. Пословање Завода било је у надлежности Савјета за здравље Скупштине општине Бањалука, док је надзор над стручним радом остао у надлежности Здравственог центра у Бањалуци.
Организациона структура бањалучког Завода за медицинску рехабилитацију била је 1961. уређена "на принципу економских јединица". Он је тада имао у саставу сљедеће организационе јединице: Одјељење медицинске рехабилитације, Одјељење професионалне рехабилитације, Одјељење протетике и Општу и економско-финансијску службу са помоћним службама.
Руководећа радна места у Заводу била су: директор, помоћник директора за опште и економско-финансијске послове, шеф љекара, начелник за протетику, начелник за професионалну рехабилитацију и шеф рачуноводства. Органи управљања у Заводу били су Савјет (девет чланова), Управни одбор (11), Управни одбор Економске јединице (5-7) и директор, који је руководио цјелокупним радом Завода. Завод је имао стручни колегијум као савјетодавни орган директора у вези са стручним радом и организацијом послова. Директор Завода до 1972. био је Ђуро Сабљић.
У то вријеме главни задаци Завода за медицинску рехабилитацију били су обављање медицинске и професионалне рехабилитације, израда и аплицирање ортопедских помагала, праћење и примјена савремених метода рехабилитације, пружање стручне помоћи привредним и другим организацијама и установама у спровођењу медицинске и професионалне рехабилитације.
У Завод су примани пацијенти са сљедећим индикацијама: прирођени деформитети локомоторног система: аплазије и дефекти, потпуно и непотпуно ишчашење зглобова; повреде локомоторног система: преломи, ишчашења, контузије, дисторзије, конквасације, повреде мишића, лигамената и зглобног апарата, повреде периферних живаца, посљедице опекотина и смрзотина; упална обољења локомоторног система: упала мишића и тетива са посљедицама, упала зглобова екстремитета, упала зглобова кичме и упала нерава периферних и централних; дегенеративна обољења локомоторног система: горњих и доњих екстремитета, кичменог стуба; ампутације горњих и доњих екстремитета; стања послије повреде и обољења централног нервног система са посљедицама: церебрална пластична парализа без знакова имбецилитета, упале мозга, упале мождане овојнице, упале кичмене мождине, лакших случајева мултипла склероза, посљедица повреде централног нервног система без менталног дефекта и епилептичних напада; посљедица обољења периферног нервног система: упала периферних нерава и упала нервних коријенова кичме; посљедица дјечије парализе до три године од почетка болести за лијечење, а касније за апаратисање; деформације кичменог стуба и грудног коша различите етиологије; стања послије специфичног обољења зглобова са посљедицама на здравим зглобовима и стања послије операционих захвата локомоторног система.
Током 1961. радило се углавном на организационом сређивању установе, док су запостављене активности "на адаптацијама у вези са проширењем капацитета". Ипак је Завод постигао капацитет од 200 постеља, што је представљало крајњу границу "за нормалан рад једне рехабилитационе установе". Крајем 1961. Завод је запошљавао 240 радника, од којих 75 здравствених, 29 административних, а 136 техничког особља. Од укупног броја здравствених радника четворо је имало високу, шесторо вишу, 34 средњу и 31 нижу стручну спрему. Завод је на основу уговора о техничкој помоћи између југословенске и либијске владе упутио 1962. троје здравствених радника у Либију, као испомоћ здравственим радницима у Центру за борбу против дјечије парализе у Триполису.
Сарадња
У уторак, 10. новембра, навршавају се пуне три године сарадње између "Гласа Српске" и Архива Републике Српске. Чак 13 од укупно 29 радника Архива јавили су се као аутори. Са прилозима су се најчешће јављали Зоран С. Мачкић (32), мр Горан Ђуран (16), Верица Јосиповић (9) и мр Бојан Стојнић (8). Данашњи текст мр Бојана Стојнића је 87. по реду текст, односно 143. по реду прилог који су у протекле три године у "Гласу Српске" објавили радници Архива.
Мр Бојан Стојнић, директор Архива Републике Српске
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
