Од смрти првог нововјековног српског краља прошло 120 година: Живот пун успона и падова, почасти и презира
Касни су сати једне студене фебруарске ноћи у Бечу 1901. године. Царски град је дријемао огрнут бијелим зимским плаштом. Са Дунава и канала дизао се хладан сјеверозападни вјетар, који је надирао пустим улицама и ковитлао сњежну прашину, што је свјетлуцала под новом електричном уличном расвјетом, којом се поносила ова стара престоница. Предивне куће и палате, најљепши примјерци градитељског умијећа, мамиле су ријетко освијетљеним прозорима, у своју ушушкану топлоту, кријући посљедње ноћобдије. Иза једног од тих прозора куће у центру града, у Јоханесгасе број 16, своје посљедње сате је бројао један Србин.
Умирући човјек, као креч блиједог, али још лијепог мужевног лица, био је главом српски краљ Милан Обреновић. Он се однедавно настанио овдје послије свађе и разлаза са својим сином Александром, који се упркос свему одлучио оженити Драгом Машин. Милан је јасно видио да ће тај брак бити кобан за династију. Међутим по одласку из Србије још нешто пође наопако, обична грипа покрену читав низ опасних посљедица: плућа разори тешка упала, срце поче нагло да попушта, а јетра отказује. Љекарски конзилијум је још прије десетак дана изнио страшну оцјену - ствар је безнадежна, скори трагични исход је неминован.
Док му је послуга сваки час мијењала од зноја мокре кошуље, краљ је кркљавим гласом са призвуком тешке резигнације, понављао: „пријатељу, па зар није страшно да умрем овако млад". Ове ријечи су биле упућене барону Зичију, који га је све вријеме храбрио и био уз њега чекајући да се испуни Божја воља. То је чинио као дугогодишњи пријатељ, али и на „молбу" двора, да би контролисао нежељене посјете из Београда.
Наиме, чувши те црне гласе, Александар одлучи да се измири са оцем и врати га кући. Но на Балплацу је већ било договорено да се то спријечи и тако казни млади српски монарх због његовог политичког окретања Русији. Краљево стање сутрадан је постало критично и хладна сјенка смрти већ се надвијала над њим. Нешто прије 17 часова барон Зичи је лично вару донио вијест да је краљ Милан предао душу Господу тог понедјељка, 11. фебруара 1901. године, тачно у 16 часова и 20 минута у својој 47. години.
Одмах је активиран већ спреман план да се Милан сахрани на територији монархије и то у манастиру Крушедол на Фрушкој гори. То је наводно била његова жеља упућена лично цару. План је предвиђао да се сахрана спроведе по високом дворском протоколу, да би се показало како бечка круна брине о својим пријатељима. То је министар иностраних дјела Бертхолд цинично нагласио посланику Кости Христићу.
Био је то онај исти Бертхолд који је раније запријетио да Србију треба удавити, ако се не потчини Аустроугарској монархији. О каквом је пријатељству ријеч најбоље говори садржај Тајне конвенције из 1881, којом су Србији биле потпуно везане руке и у политичком и у економском смислу. Има једна француска изрека која гласи: „Буди ми пријатељ или ћу те убити". Без резултата су остали сви покушаји да се мртви краљ превезе у Београд, гдје се већ припремала сахрана.
Његово балзамовано тијело у црвеној генералској униформи други дан по смрти је на свечан начин, кроз шпалир војске било пренесено у бечку цркву Светог Саве. Из Београда су дан раније приспјели предсједник владе Владан Ђорђевић, гувернер Вајферт, пуковници Петровић и Константиновић и још неки, док је из Сремских Карловаца стигао патријарх Георгије Бранковић, који је у храму одржао службу. Због присуства цара и других високих званичника све је морало трајати не дуже од двадесет минута. "Со сијатими упокој..." и уз "мртвачко звоно", гардисти су већ уносили ковчег у погребну кочију.
У поворци која је кренула ка жељезничкој станици, тешким старачким кораком, климало је и Његово царско и апостолско величанство, неких стотинак метара, прије повратка у двор. Многе Бечлије, као и тамошњи Срби, уз пратњу војске у свечаним мундирима, испратили су српског краља на посљедње путовање посебним царским возом до Сремских Карловаца. По невиђеној зими и мећави гологлави Срби су у непрегледном шпалиру одавали почаст мртвом монарху дуж пута ка Крушедолу.
У самом манастиру сахрана је обављена уз присуство великог броја свештенства, монаштва и вјерног народа. Супротно неким тврдњама трошкове сахране је платила српска влада. Тако се прије равно 120 година завршио кратки и турбулентни живот најконтроверзнијег српског владара.
Живот препун успона и падова, ломова, интрига, почасти и презира. Од самог почетка ништа ту није ишло глатко. Кад га је Блазнавац послије Михаилове погибије "однекуд извукао и прогурао" за кнеза одмах су почела оспоравања. Због несолидног брачног живота његове мајке тврдило се да он није биолошки син свога оца, као што ће се касније тврдити да није ни отац свога насљедника, иако су му приписивали сијасет ванбрачне дјеце.
Милан је био човјек необуздане страсти и жестоког темперамента, на пречац је знао објављивати и ратове. Неспособан за компромисе на противнике је "ишао ђоном", а они су узвраћали бунама и атентатима на њега. Иако су их сматрали најљепшим владарским паром Европе, његов брак са Наталијом се распао на најскараднији начин, при чему је београдска чаршија била на страни омиљене краљице.
Али "брига вука шта овце мисле о њему". И птице на грани знале су за његове љубавне излете. Милан је био и страствен ловац и неко је, можда баш Калча, примијетио - наш краљ или циља у мету или меће у циљ. Овај ватрени скандал-мајстор и распикућа живио је "пуним плућима", проводећи се "за све паре" по монденским центрима Европе. Гроф од Такова, како се представљао, ведар и интелигентан, стекао је многа пријатељства међу високом аристократијом, но бијаше и доста оних који су с презиром и нескривеном мржњом гледали на овог балканског простака. Он им се светио тако што је по будоарима дријешио свилене пантљике на корзетима њихових раскалашних жена.
И може се с правом рећи да је Србија за двадесет година његове владавине доживјела прави препород и процват. Себи је у историји прибавио почасно мјесто творца и реформатора модерне српске војске, којој је дуго стајао на челу, чак и послије абдикације. Потпуно је јасно да она без тога не би могла получити оне блиставе резултате од 1912. до 1918. године.
Војска га је напросто обожавала. И док су га једни сматрали племенитим и узноситим за друге је био окрутни покварењак, тако му ваљда бијаше писано. Ипак, мали је ово текст за озбиљнију причу о његовом животу, то ће морати остати за неку другу прилику.
Плејбој
Ако оставимо по страни пословична српска претјеривања, може се са доста сигурности рећи да је Милан био један од најчувенијих плејбоја свога времена. И промискуитетна љепотица Џени Џером Черчил, мајка будућег британског премијера Винстона Черчила, у критичном се периоду нашла на његовој љубавној листи или боље речено он на њеној. Неки су касније покушали сабрати два и два, али све је остало у домену шпекулација. Насупрот томе, Милан је имао јасну визију како Србију од вазалне турске кнежевине претворити у модерну европску државу.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
