Новак Рамов Јововић, српски див-јунак - Херојство у генима

У том свијетлом предању племе Озрнићи, односно Чево рачуна се као једно од најјуначкијих, што му и владика Раде, мимо друга племена, призна и “укајити” у “Горски вијенац”, да се помињу док је Срба: “Чево равно гнијездо јуначко и крваво људско разбојиште”. То гнијездо, та колијевка одњихала је ненадмашне витезове-слободаре попут Никца од Ровина, Вука Мићуновића, Шћепана Радојевића, Пека Павловића, попа Мила Јововића и множину других “заточника мријет навикнутих”. Но један од њих се по много чему одвојио, и често га рачунају не само у највећег чевског ратника већ и највећег у свеколикој црногорској историји.

Био је још голобради момчић кад су му под старом буквом, пред црквом Светог спаса у родној Марковини међу собом правили мјесто и стари прекаљени ратници. И на Старом Гувну, зборном мјесту свих Марковљана, сједао је међу главаре, гдје ни многи дупло старији племеници нијесу могли “ни примаћ”. Кад би гора олистала на Облушкој Главици, код воде Павловац, Марковљани су по обичају купили чету за ратнички поход у Херцеговину. Тако бијаше и године 1849, кад први пут у чету као јајош (ускок) ступи и петнаестогодишњи Новак Рамов Јововић и ускоро посијече првог турског зулумћара. Од тог вакта срчаношћу, храброшћу и вјештином на оружју поче тећи велику јуначку славу и брзо изађе на велики глас. Иако су се Јововићи рачунали у мало братство, које никад не би бројало више од 40 пушака, у сваком пасу (генерацији) давали су по неколико оглашених јунака, чије су име добро упамтили Срби и Турци и подалеко од Катунске нахије и Херцеговине. Новакови ђедови Петар, Марко и Лазар, синови Јова Павићева, за владике Петра Првог били су чувени јунаци. Петрови синови Рамо (Ћетко), поп Лука и поп Мило Јововић, горљиви слободари, бијаше по ратничком чувењу и угледу међу првим Црногорцима свога времена. Лука и Мило нијесу имали мушких потомака, но о њима ће касније још бити ријечи.

Елем, легендарни Рамов син Новак родио се у Марковини 1834. године, прије 188 година. Тај изузетни човјек био је узор многом Црногорцу као оличење храбрости, честитости и скромности. Дугогодишњим четовањем, уз природну обдареност мушким врлинама, стекао је невјероватну вјештину на јатагану, али и свом другом оружју. Зарана је научио да у бесудној земљи важи само исконски закон самоодржања и да је слободан само вук горски и ор'о под облаком. “Вазда спреман у крв угазити”, није изостао ни из једног већег окршаја којег су Црногорци водили са Турцима у другој половини 19. вијека.

Барјак у крвавој руци

Соколећи своје саборце високо је дизао крсташ барјак у крвавој руци. У боју је био муњевит, оштар и немилосрдан до страхоте. Кад би Турци усред боја, док пршти крв и пуцају јуначке кости, препознали Новакову хитру појаву и срели изблиза његов сијевајући поглед, смртна језа би им хладном руком додиривала врат на који би ускоро падало и сјечиво његовог јатагана. У директном обрачуну на бојишту је посјекао 33 Турчина, више него иједан други Црногорац. Од његове руке пали су и познати јунаци какви су били Осман Звиздић, бег Коскија, Арслан Баук, Јусуф-бег Џидић, Арслан-бег Феризовић и многи други. Мање му ране нису ни бројали, а седам пута је тешко рањаван.

При свему томе Новак је био необично скроман и једноставан човјек. Ако би се повео разговор о биткама, увијек је причао о јунаштву других, а о себи само кад не би могао избјећи питање. Увијек спреман одати поштовање и млађем и старијем, али и сваком стати на биљегу у одбрани части и истине. Ни медаљама се није волио истицати, мада их је добио прегршт, обично би у свечаним приликама качио само Медаљу Обилића, а и преко ње би често пребацивао струку. Његовом моралном интегритету било је неприлично да се кити медаљама “с рамена на раме”, као неки краљеви миљеници који их нијесу заслужили на бојишту ђе се мјери чојство и јунаштво, већ најчешће ласкајући частохлепивом господару као “највећем јунаку и пјеснику”. Није од штете поменути да господства и власти није за себе никад тражио, нити каквих привилегија.

Овдје ћемо се осврнути на Новакове најближе сроднике, јер ако је иком, њему је јунаштво имало по коме доћи. Рамо Петров Јововић, отац Новаков, био је чувен и знан јунак, тукао се с Турцима у многоме крвавоме боју: 1852. са Омер-пашином војском, кад прискаче у помоћ војводи Мирку и бива тешко рањен на Острошким Гредама, у боју на Граховцу 1858. чини неколико јуначких подвига. Херојски је погинуо бранећи са дружином пролаз Сулејман-паши кроз кањон Дугу, под планином Шишманом, ђе се и данас један ћувик зове Рамово ждријело. По неким изворима, пао је нешто касније у боју на Муратовици.

Луку Петрова Јововића су запопили са 17 година, али је њему некако драже било држати јатаган од кадионице, а мирис барута му је био милији од тамјана. Вјеровао је да ће четујући и бијући се боље спасити и заклонити свој народ од турског погрома, пљачке и насиља сваке врсте. Тај витешки харамбаша надалеко се прочу ко горолом и главосјек душмански, па поста десна рука књазу Данилу у свим бојевима тог вакта.

Мила Петрова Јововића запопи владика Раде да би држ'о службу божију у Марковини, јер му брат старији Лука није за то марио. Поп Мило је то ревносно и чинио свакад кад би мир владао, но чим би Турци запријетили да “утуле” свијећу српске слободе, скидао је са себе епитрахиљ, а припасивао свијетло оружје. Овај неумољиви осветник четовао је око 20 година, многом злотвору стао на пут и с црном га земљом саставио. Од Граховца и Вучијег дола, преко Дуге, Крсца, Острошких Греда, Плане и Пољица, па до Спужа и Никшића, немилице је проливао и своју и душманску крв, прибављајући тако себи бесмртно име.

Тешко би било побројати све подвиге и јунаштва овог славног четобаше међу којим се истиче бој на Кадином Продолу 1862, кад притече у помоћ Бањанима, којих нападе 7.000 војника Селим-паше. Турци су ту страшно потучени, а поп Мило Јововић је чинио чуда од јунаштва. Том приликом он посијече Асан-бега Русулбеговића, ајана требињског. Поп Мило је био силно омиљен и поштован међу војском. Осим јунаштва, красио га је стас, љепота и рјечитост, а био је и чувен гуслар. Не без разлога многи му бише завидни и љубоморни, то га најпослије и главе кошта. У љето 1877, приликом опсаде Никшића, таст краља Николе - Петар Вукотић га подло оклевета код сујетног владара и овај му одузе команду над одредом. Поп Мило, не могавши отрпјети ту увреду, оде под бедеме никшићкога града и позва на двобој капетана Мушовића. Тако Турцима однесе главу своју на поклон, а они га кукавички убише из пушака са куле стражаре. Новак Рамов је тад пред краљем без околишања јетко одбрусио: “Стрико Мило, нека они који те у смрт оћераше цијелог живота буду стидни и срамотни”. Све је то предивно описао књижевник Божо Ђурановић у пјесми “Погибија попа Мила Јововића”. Ето, таква је била јуначка лоза чији је јак изданак био и Новак Рамов Јововић.

Улазак у Никшић

По ослобођењу Никшића краљ Никола је хтио да у град испод свечаног славолука испред њега први уђе Милован Перишин Павићевић који је, по његовом мишљењу, био највећи црногорски јунак. Међутим, и сам Милован и остала војска извикаше Новака Рамова за највећег свог витеза и то књаз прихвати. Но, скроман каквог га је Бог дао, он пристаде само под условом да с њим кроз славолук заједно прођу Милован Перишин и Јован Лучин. Краљ му додијели кућу највећег никшићког јунака Ахмеда Баука, али се 1885. настанио у Мокрој Њиви, гдје је живио скромно и повучено док душу не преда Господу 1910, прије 111 година.

Сахрањен је код новог никшићког храма Св. Василија Острошког, уз присуство огромног броја поштовалаца и пријатеља. “Глас Црногорца” је пренио ријечи из говора хероја са Вучијег Дола, бригадира Блажа Бошковића: “А ти, незаборавни црногорски витеже, борави мирно вјечни санак, јер си се достојно одужио завјетној Србиновој мисли и с правом ти припадају узвишене ријечи највишег српског пјесника - Петра Другог који је рекао: 'Благо оном ко довијек живи, имао се рашта и родити'“.

Сахрана

Повише Никшића на Петровој Главици 1889. саграђен је величанствени православни храм посвећен св. Василију Острошком. Августа 1900. на великом народном збору храм освети митрополит Митрофан Бан и бивши владика дабробосански Сава Косановић. У храму је по жељи краља Николе саграђена и крипта, а он приликом освећења објави своју жељу да ту буду сахрањени он и краљица, те да би желио да му вјечну стражу држе два највећа српска јунака: црногорски Новак Рамов и херцеговачки Стојан Ковачевић, тако да буду сахрањени поред храма. Када је умро Новак 1910, у складу с тим аманетом, сахрањен је с јужне стране цркве, а Стојанове кости су ту пренијете и сахрањене на сјеверној страни тек 1956. Међутим, судбина је хтјела да крипта за краљевски пар никад није отворена и да им вјечни починак буде на другом мјесту.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.