Нова аутентична открића о Титу

Споменути правилник, који је, иначе, само објављен на огласној табли Архива Србије, али не и у "Службеном листу", дестимулише истраживаче који покушавају да попуне многобројне "црне рупе" из српске, прије свега политичке прошлости. Да ли је тај правилник у функцији оних центара моћи који упорно покушавају да докажу да нам је превише историје, да би требало све заборавити и окренути се будућности?

Међутим, они заборављају да уколико историографија не изгради што истинитију слику о протеклим временима и догађајима, остаће мањи простор за лутања генерација које су пристигле и које ће тек пристизати. До тада ће се у историјском сјећању и предањима народа разноразне дилеме само мистификовати и добијати погрешна значења.

У заоставштини недавно преминулог бившег главног и одговорног уредника "Новости" Пере Симића остала је огромна историјска грађа из московских, београдских, загребачких и словеначких архива из новије политичке историје. На тим документима нема никаквих затамњења, те њихово тумачење и објављивање није, на срећу, никаквим актом ограничено.

Перо Симић, као један од најбољих познавалаца живота и дјела Јосипа Броза, издвојио је његово учешће у Шпанском грађанском рату као највећу мистерију у каријери вође друге Југославије.

"Ту велику енигму Тито је до краја живота крио, и од очију јавности, и од својих најближих сарадника, и од најинтимнијих пријатеља. А добро се побринуо да се та тајна не открије ни тридесетак година послије његове смрти", записао је Симић.

Поклопац ове Титове Пандорине кутије први пут је одшкринут почетком педесетих година прошлог вијека. Дипломата Ранко Марковић, отправник послова у амбасадама у Варашави и Тирани, препричао је службену биљешку његовог пријатеља и амбасадора Мите Миљковића, о предаји акредитива 1953. године у Софији. Миљковића је примио шеф бугарске државе Георги Дамјанов.

У опуштеном, спонтаном разговору, када је успут споменут Јосип Броз, Дамјанов је упитао Миљковића:

"А како је мој стари друг Валтер? Ми се дуго познајемо, у Москви смо добро сарађивали. Он има велике заслуге за међународни комунистички покрет. Њега су слали на задатке у Шпанију и тамо је једно вријеме био у великим тешкоћама, али се добро извукао. И друге задатке друг Валтер је добро извршавао".

Амбасадор Миљковић ће детаље овог разговора, пред крај живота, испричати и књижевнику Драгославу Михаиловићу.

Георги Дамјанов је, иначе, био високопозиционирани совјетски агент који је радио у апарату Коминтерне. Био је шеф једног од најважнијих њених дијелова, одјељења за кадрове за све земље Европе, и све вријеме је дјеловао под конспиративним именом Александар Белов. У Бугарској је најприје био министар одбране, а потом и шеф државе.

Тито је демантовао тврдње свог наредбодавца из Коминтерне. И не само њега. Било је многобројних свједока који су тврдили да су се са њим срели у Шпанији. Као по правилу, Тито је одговарао да их никад није видио.

Није се освртао ни на тврдње и свједочанства значајног француског писца и Де Головог министра културе Андреа Малроа, који је америчком новинару Сиријусу Сулцбергеру, који је уживао велико поштовање маршала Броза, да је Тита видио у Шпанији. Ово Марлово свједочење налази се у Архиву Словеније, у фонду Владимира Дедијера. Није реаговао ни на књигу Швеђанке Густи Стридсберг "Мојих пет живота", која је објављена давне 1968. године у Хамбургу. Швеђанка је посветила двије стране њеном саборцу Јосипу Брозу Титу и написала да су се током рата сретали у Барселони.

Јосип Копинич, једна од највећих енигми југословенског комунистичког покрета, човјек који је највише помогао Титу да дође на чело Партије, у Пули, 1983. године, отвориће душу покојном колеги Зорану Богавцу и писцу ових редова. (Новинска судбина текста насталог послије овог сусрета с Копиничем заслужује неколико реченица. Послије првог наставка објављеног у "Репортеру" бива забрањен. Послије извијесног времена слично се десило и у листу "Интервју". Интегралан разговор са Копиничем, који је још био жив, објављен је тек послије шест година, 1989. године у "Дуги".)

Јосип Копинич, који је био високи совјетски обавијештајац у Шпанији, говорио је на које задатке су Стаљинове специјалне службе слале Тита у Шпанију. По његовом сведочењу, Милан Горкић је био представник Коминтерне за Шпанију "у свим видовима помоћи и односа", а да се "послије Горкића Тито прихватио доброг дела тих послова". То је значило да је под Титовом контролом био рад представника IV одсjека НКВД-а, а један од тих послова била је и ликвидација непријатеља у иностранству. Као контролор IV одсека, Тито је одлазио у Шпанију на инспекцијска путовања, на дан-два, свjедочио је Копинич.

У богатој заоставштини Пере Симића налази се још једно свједочанство о Титовом боравку у Шпанији и његовим конкретним задацима. Морис Торез  је у вријеме Шпанског грађанског рата био генерални секретар ЦК КП Француске, преко њега су из Москве преношене све поверљиве совјетске одлуке и директиве за Шпанију. У његовим рукама је остао и документ из кога се "видјело да је Тито био задужен за ликвидације у Шпанији", прецизније, да је био "шеф штаба за ликвидације у Шпанији".

Послије Торезове смрти, садржај тог документа Владимиру Дедијеру је 1979. у Паризу презентовао биограф лидера француских комуниста Алберт Собоуле. Постојање овог документа Дедијеру је десет година касније, септембра 1989, потврдио и Јосип Копинич.

Овај документ потврдио је и један од шпанских ликвидатора, Иван Стево Крајачић:

"Четврти одсјек је радио двије врсте послова: диверзије под командом руског генерала Павлова и ликвидације непријатеља - троцкиста", пише у рукопису књиге Пере Симића која би ускоро требало да убуде објављена.

Позадину ове велике Титове тајне до краја је дешифровао један његов блиски сарадник, који је једно вријеме био и шеф кабинета, загребачки комуниста јеврејског порекла Лео Матес. Тито се са Матесом дружио баш у вријеме Шпанског грађанског рата, а по окончању тог рата свраћао је и у Матесову кућу у Загребу.

У Архиву Словеније, у фонду Владимира Дедијера, налазе се многа документа и докази које је оставио овај велики историчар и истраживач. Ту је забиљежен и један догађај који се одиграо у првим данима Другог свјетског рата у породичној кући Леа Матеса, на Шалати у Загребу, а који даје сасвим други угао гледања на Титов боравак у Шпанији.

Поред Матеса је сједила Анка Буторац, бивша супруга Благоја Паровића, једног од најпознатијих југословенских комуниста, који је неколико мјесеци пред одлазак у Шпанију пао у немилост и Коминтерне и своје супруге због љубавне везе са једном младом сарадницом совјетског посланства у Будимпешти.

Разговор са Леом Матесом од 24. септембра 1983. године, Титов биограф Дедијер је вјерно, од ријечи до ријечи, забиљежио:

"Тито у Матесовој кући у Загребу, изнад Шалате, Анки Буторац одједном: 'Ја сам твога 'друга' послао у Шпанији у смрт!'"

Дедијерова невјерица је била толико велика да је поред ове Титове реченице, у љевом горњем углу, розе фломастером исписао четири крупна узвика "!!!!".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.