Нобелове награде: Оно што нисте знали...

Нобелову награду је од 1901. до 2013. добило 847 особа, просјечне старости од 59 година, као и 25 организација. То је само једна од занимљивости везаних за Нобелове награде, које издваја агенција Франс прес.

Рекорд у номинацијама: Рекордан број номинација за Нобелову награду за мир постигнут је ове године с 278 номинованих. Имена свих номинованих биће објелодањени за 50 година.

Одбијање Нобела: Два добитника одбила су своје награде: Француз Жан-Пол Сартр награду за књижевност 1964. и вијетнамски премијер Ле Дук То који је одбио да дјели награду 1973. са државним секретаром САД Хенријем Кисинџером. Поред тога Адолф Хитлер забранио је тројици њемачких добитника да приме награду, а то су Рихард Кун (Хемија 1938), Адолф Бутенанд (Хемија 1939) и Герхард Домагк (Медицина 1939).

Совјетска влада натјерала је Бориса Пастернака да одбије награду за књижевност 1958.

Добитници Нобелове награде за мир у затвору: Три добитника те награде била су у затвору у тренутку када је објављено да им је додјељена - њемачки пацифиста и новинар Карл фон Осјецки (1935): опозиционарка Мјамнара Аунг Сан Су Ћи (1991) и кинески дисидент Лиу Сјаобо (2010). Аунг Сан Су Цхи отишла је 16. јуна 2012. у Осло гдје је коначно могла да одржи говор и прихвати награду, више од 20 година пошто јој је додјељена.

Најстарији добитници: Са 90 година Американац руског порекла Леонид Хурвиц, добитник награде за економију 2007, најстарији је добитник Нобелове награде. Он је умро у јуну 2008. само неколико мјесеци пошто му је додељена награда. Међу женама најстарија добитница је британска књижевница Дорис Лесинг која је 2007. са 87 година добила Нобелову награду за књижевност.

Најмлађи добитник: Са 25 година Британац Лоренс Браг најмлађи је добитник Нобела. Он је добио награду за физику 1915. године коју је подјелио са својим оцем Вилијамом.

Нобел у породици: Историја француске породице Кири тијесно је повезана са Нобеловом наградом: пар Пјер и Марија Кири су 1903. добили награду за физику; 1911. Марија Кири (рођена Скодовска), прва жена која је добила Нобела, поново је добила ову награду, овог пута за хемију. Тиме је постала и једина жена која има двије Нобелове награде; 1935. њена ћерка Ирен Жолио-Кири и њен супруг Фредерик Жолио добили су награду за хемију.

Нобел и жене: Нобелову награду су од оснивања 1901. године добиле су 44 жене, укључујући Марију Кири. Награду је добило 795 мушкараца. Чекало се до 2009. да се Нобелова награда за економију додјели једној жени, Американки Елинор Остром. Награду за физику добиле су само двије жене до сада, у односу на 191 мушкарца, а некој жени та награда није додијељена од 1963.

Награђивана поља: Побједници награде за књижевност обично пишу прозу. У физици се награђују највише радови посвећени честицама, а у хемији биохемији, док у медицини преовлађује генетика. У економији вођство има макроекономија.

Језици Нобела: Енглески је на првом мјесту као језик на којем су писане књиге које су добиле награду за књижевност, са 27 добитника, затим слиједе француски и њемачки (13), шпански (11), шведски (7), италијански (6), руски (5), пољски (4), норвешки и дански (3), грчки и јапански (2), а представљени су и арапски, кинески језик и чак окситански (провансалски) који сада има статус дијалекта.

Сартрово не за "пољубац смрти"

Француски филозоф и писац Жан-Пол Сартр један је од најпознатијих добитника Нобелове награде, али и први који је, прије 50 година, одбио то највише признање за књижевност.

Када је 22. октобра 1964. године Шведска академија саопштила име добитника Нобелове награде за књижевност, Сартр је мирно ручао у једном париском ресторану.

Млади новинар Франс преса Франсоа де Клозе тада је Сартру саопштио вијест, а он је одговорио да одбија награду. "Одбијам награду, то је чињеница, али сада морам шведским новинарима да објасним зашто", рекао је Сартр док је још ручао.

Према наводима Франс преса, вијест из Стокхолма није изазвала "никакво изненађење нити емоцију" код француског филозофа и књижевника. Међутим, Сартрова изјава је изазвала велико изненађење у Паризу и касније у свијету, јер је он био први који је одбио ту награду.

Стручњак за Сартрово дјело Андре Гижо изјавио је да се Сартр плашио да ће "том наградом бити сахрањен још жив прије завршетка свог опуса". "Сартр је Нобелову награду називао 'пољупцем смрти'", рекао је Гижо.

Као други разлог за одбијање награде, Гижо наводи Сартрову критику према свим институцијама, сматрајући да су оне "смртоносне јер лишавају човјека своје праве личности" и још "захтјевају неку захвалност".

Сам Сартр је као једини проблем навео да Нобелова награда "не нуди привилегију да је добитник прихвати али и одбије".

"Швеђани су тада јасно ставили до знања да их не интересује што је Сартр одбио награду. Он је изабран и његово име ће бити урезано у мермеру", рекао је Антоан Жакоб, аутор књиге "Историја Нобелове награде".

Француски књижевник је званично добитник Нобела за књижевност 1964. године, иако није дошао на церемонију додјеле 10. децембра, нити примио чек од 273.000 шведски круна, који данас вреди готово 300.000 евра.

Сартрова одлука је била предвидива јер је одбио највеће француско признање, Орден Легије части.

Писац и филозоф је чак хтио да спречи тај сценарио јер је 14. октобра, када је у штампи прочитао да је фаворит за награду, упутио писмо Шведској академији у којој "тражи да не награђује некога ко уопште не жели то признање".

"Према информацијама које сам данас сазнао, изгледа да ове године имам прилику да добијем Нобелову награду. Из личних и још више објективних разлога, не желим да будем на списку номинованих ове, 1964. године, а ни касније, јер не желим да прихватим то почасно признање", наводи се у Сартровом писму.

Педесет година послије Сартрове одлуке и даље постоји подјељен став о гесту француског књижевника. Неки то оправдавају његовим личним опредјељењем, а други да је Сартрово одбијање "доказ његове сујете".

Жан Пол Сартр (1905-1980) био је филозоф, романсијер, есејиста, драмски писац и творац атеистичког егзистенцијализма.

Његово најпознатије књижевно дјело је "Мучнина" (1938), аутобиографско дјело "Ријечи" (1964), а филозоска дјела "Биће и ништавило" (1943) и "Критика дијалектичког ума" (1960).

Свјетску славу су стекли и Сартрови позоришни комади "Иза затворених врата" (1945), "Прљаве руке" (1948) и "Ђаво и Господ Бог" (1951).

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.