„Нини сине, вуче и бауче“: Зашто Срби од давнина обожавају вука

спутник
Foto: pixabay

Вјеровање да је вук митолошки представник српског народа је толико укоријењено, да је умногоме у уској вези са формирањем националног идентитета од периода средњег вијека до данас.

Чувени српски етнолог Веселин Чајкановић, записао је да сваки народ има своју животињу за коју је везан тј. изједначен са њом.

„За Србина се, на пример, каже да је вук, и то је сасвим на свом мјесту, утолико што је вук митски сродник и предак српског народа, односно митски представник српског народа“.

Почевши од бројних српских имена и презимена још из прехришћанског времена, која су и данас у употреби; преко пословица „Вук длаку мења, а ћуд никако“, „Ми о вуку, а вук на врата“; па до реченице цара Душана за коју никад није утврђено да ли ју је стварно и изговорио, а гласи: „Ја нисам човјек, ја сам вук. Ја не причам и не пишем, ја завијам. Не завијам што ме је страх. Не завијам што сам бијесан. Завијам да би ме чуо чопор мој, да би ме чули вукови, да би ме чула вучица, да би ме чули вучићи, да се окупи чопор мој. А, кад се окупи чопор мој, бојте се пси!“, проналазимо бројне доказе који иду у прилог тврдњи да Срби од давнина обожавају вука.

Поштовање кроз ритуале

Такође, Веселин Чајкановић, за Дажбога каже да је врховни бог код Срба, а он је у нераскидивој вези са вуком.

Дажбога су Срби приказивали као хромог старца, обученог у медвеђу кожу, а друштво би му правио вук или црни пас.

Дажбог је, према још једном устаљеном вјеровању, окупљао вукове и одређивао колико оваца и где ће да поједе, зими би им обезбједио храну, а на прољеће их распуштао.

Празник, познатији као Вучји дани, који у новембру траје десет дана завршава се Дажбоговим даном, који се зове растурњак. Овај дан постоји код свих вишедневних празника посвећених прецима, конкретно у овом случају душе умрлих које се налазе у вуковима су се гостиле и посљедњег дана се разишле.

У причама о Светом Сави (а морамо се присетити да је то период када је граница између паганизма и хришћанства још увијек магловита и вјешто се преплићу у жељи да се пагански обичаји и вјеровања инкорпорирају у приче о хришћанским светитељима, па тако нпр. имамо Перуна чије епитете добија Св. Илија Громовник), постоји једна о хромом вуку. Он је био Савин заштитник и имали су пријатељски однос.

У Босни постоји обичај да се за вријеме свадбе скупи група младића и изводи ритуал који се називао „вукови“. Они би симболично нападали младожењину кућу тако што би се поређали у ланац и држећи се један за другог, завијали као вукови и пјесмом упозоравали младожењу да причува невесту од њих. Разилазили би се тек када би им неко добацио завежљај са храном.

„Родила вучица вука!“

У појединим селима у Србији постоји и обичај у коме се око Божића, окупљају вучари - кожу вука су пунили сламом а неки су се и огртали њом и ишли од куће до куће, певали пјесме и скупљали дарове. Такође, за Божић се припремала и тзв. „вукова вечера“, која је требало да умилостиви вука и заштити стоку. Дијете би однело на раскрсницу храну за вука и вратило се кући не осврћући се.

Кад би се родило дијете, у селу би се његово рођење објављивало речима: „Родила вучица вука!“, када би жељеле да открију својој дјеци вучје поријекло, мајке су им пјевале: „Нини сине, вуче и бауче, вучица те у гори родила“.

Срби су такође користили кост, зуб или кожу вука као амајлију, тј. она их је чувала од мрачних сила.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана