Нестала Османска империја

На основу акта о капитулацији, Турска је морала да распусти војску, отвори побједницима пролаз кроз Црно море, пристане на окупацију Истанбула и Босфорског мореуза, повуче се из Арабије, Месопотамије, Сирије, Јерменије и дијела Киликије.

Савезници су тада Турској наметнули и многе друге непријатне обавезе, али је Кемал-паша Ататурк одбио послушност и установио нову турску државу, рушењем и монархије и калифата.

Османско царство основало је племе Турака Огхуза са западних подручја данашње Турске којима је владала Османска династија.

О историји Османлија прије XIII вијека још је много тога непознатог. Опште је прихваћено да је оснивач османске државе, тј. каснијег Османског царства, био Осман, син Ертхогрула, једног од туркменских вођа. Отац Ертхогрул добио је као газија од селџучког султана Алалдина II феудалне посједе и земље зване бејлик (беџлик) или емират, са сједиштем у граду Согуту, на византијској граници унутар Мале Азије.

Са припадницима једног броја свог туркменског племена чувао је границу и, као и друге газије, водио препаде на византијску територију. Те посједе наслиједио је његов син Осман.

Вође и владари у овом периоду били су: Осман I (1258-1326), Орхан I (1326-1359), Мурат I (1359-1389), Бајазит I (1389-1402). Послије Бајазита 11 година је био период безвлашћа, то је период борбе његова четири сина за власт.

Наилази период највећих турских освајања и поробљавања разних народа. Султани који су га обиљежили су: Мехмед I (1413-1421), Мурат II (1421-1451), Мехмед II Освајач (1451-1481), Бајазит II (1481-1512), Селим I (1512-1520) и Сулејман i Величанствени (1520-1566).

Порта је 1683. поново покушала да освоји Беч. Оно што није успјело још прије 150 година у вријеме процвата Османског царства, сада се у војном походу Кара Мустафе против Јана III Собјеског претворило у катастрофу и довело до прекретнице у обрачунавању с европским државама.

У игру је као противник на сјеверној граници ушла и Русија. Цар Петар Велики поставио је себи као важан циљ излазак на Црно море, што је и добио 1695. мјестом Азов на Дону.

Иако је Османско царство све више прелазило у дефанзиву, његова војна снага је још била врло велика. Године 1711. потукли су руску војску у бици на Пруту и заузели луку Азов. Ни данас није сасвим јасно зашто та побједа није боље искоришћена.

Након што је молдавски војвода Димитрије Кантемир прешао на руску страну, Османлије су на све управне положаје у Молдавији и Влашкој поставиле Грке из цариградске четврти Фанар који су већ дуже вријеме као преводиоци играли важну улогу у политици. То је трајало све до половине 19. вијека, а у дунавским војводствима то раздобље називало се фанариотска владавина. Били су успјешни и у сукобима с Венецијом па су 1715. поново добили Пелопонез.

Након што се удружила с Аустријом, Русија 1736. почиње рат с Османским царством. Послије почетних неуспјеха и тај рат завршен је побједом Османлија, па су миром склопљеним у Београду вратили сјеверну Србију и Малу Влашку. Овоме је свакако допринијела и модернизација Османске артиљерије у чему је значајну улогу имао Ахмед-паша.

Све у свему, ти скупи ратови и велики губици у њима током три десетљећа нису довели до значајних територијалних промјена. Послије османско-руских ратова слиједило је раздобље мира дуго као никад до тада. Међутим, почетак XX вијека значио је крај Османске царевине.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.