Непознати детаљи из живота Сарајлије Јована Мариновића: Мјесто у влади дао и опозицији

Био је управо оно што ми данас зовемо јапи. Та импресија била је у потпуној супротности са сликом тадашњег српског друштва, које је још вукло назадне османске навике и обичаје, гдје су се на сваком кораку осјећале тешке посљедице вјековне заосталости. Сав сјај и европски рафинман наочитог Паризлије додатно је појачао и велики мираз и богатство које је стекао оженивши Персиду, једну од кћери пребогатог Мише Анастасијевића - “балканског Ротшилда”. Мариновић је припадао првој генерацији српских интелектуалаца и државника који су школовани у иностранству. Било је то вријеме кад су малом Србијом ходали велики људи као што су: Илија Гарашанин, Јован Ристић, Владан Ђорђевић, Стојан Новаковић и други. Та авангарда је у другој половини 19. вијека државу снажно повукла из балканског глиба у прогрес. Они су били апостоли преображаја Србије, са снажном жељом да ураде нешто изузетно важно и корисно за своју земљу и тиме је приближе културном напредном свијету. Сам Мариновић није имао дилему да треба што прије усвојити западноевропске моделе и норме у државној управи, привреди и образовању, како би се крупним корацима кренуло напријед. У том смислу потпуно се ставио на располагање кнежевима из обје српске династије. Сљедствено томе, Јован Мариновић ће као једна од најмаркантнијих политичких фигура три деценије бити непосредни актер свих важних друштвених и политичких процеса у Србији.

Бијег од куће

Јован се родио 1821. године, прије равно 200 година, у сарајевској трговачкој породици Ђорђа Мариновића, настањеној близу данашњег хотела “Европа” у Деспића улици, која тај назив носи све од турског земана па до данас. Када је имао 10 година, по његовом суду, у родитељској кући му је нанесена велика неправда у виду преоштре казне за неки преступ и он се у великој љутњи одважи да засвагда побјегне од куће. Умоли неке кириџије да га приме у друштво и са трговачким караваном стиже у Крагујевац, тадашњу престоницу Србије. Тај гњевни, пренагљени корак отвориће му пут у велику каријеру политичара и државника, која се кретала скоро праволинијски. Доласком у Крагујевац, на упорно тражење, одведоше га књазу. Милош Велики с дивљењем је саслушао овог бистрог и окретног дерана, који је тражио неку службу. Мудри књаз добро је “извагао” овог момчића рекавши: “Сместите га и дајте у школу, чиниш волико, од овог детета ће нешто бити, нема дебелу главу ко Бошње, већ је некако змијоглав и бистар.” Вријеме ускоро потврди књажеве ријечи и млађани Јован, који је још у Сарајеву похађао школу, постаде најбољи ученик и са одличним успјехом сврши средњу школу у Крагујевцу. Морао је од рана да се брине сам о себи и хвата у коштац са животом, да брзо сазријева, упознавајући људе изблиза. Одмах потом, 1837, са 16 година доби намјештење писара у књажевој канцеларији, гдје је остао све до 1841, када ће започети студије на Сорбони, уз државно благодејаније (стипендију). У Србију се враћа 1843, када ступа на дужност секретара Државног савјета, а потом и начелника књажеве канцеларије, а 1847. године поново одлази у Париз да би наставио студије, али и дипломатски представљао Србију пред француским краљем. Послије револуције 1848/1849. опет је у Београду, када већ постаје незаобилазни фактор у моделирању српске спољне политике. Два водећа конзервативна лидера и блиска пријатеља - Илија Гарашанин и Јован Мариновић 1858. формирају Напредну странку као најјачу политичку групацију. Треба поменути да је у то вријеме (1859-1860) још један наш земљак, Цвјетко Рајовић, Херцеговац, родом из Вуковића код Требиња, био предсједник српске владе.

Тих година, кнез Михаило и Гарашанин етаблирају политику стварања хришћанског балканског савеза против ригидне османске власти и у том смислу раде на подстрекавању општег устанка у европском дијелу Турске. Јован Мариновић је главна полуга те политике, он у маниру врхунског обавјештајца, упућеног у све тајне тог посла, ствара широм балканских простора бројну мрежу повјереника, као што су дубровачки књижевник Матија Бан, затим Шпиро Рајковић, угледни трговац и управитељ српских школа у Сарајеву, иначе муж његове сестре Дафине. Онда су ту учитељи - браћа Петрановићи, па трговци Богдановићи - отац и син из Босанског Брода и многи други.  Хаџи Максо Деспић ће записати да је и по њему из Београда једном приликом послао 400 дуката и пропагандни материјал фра Грги Мартићу у Сарајево. Мало је познато да су српску агитацију за устанак против Турске проводили и многи други фрањевци, попут Јукића, Јосића, Пашалића, а посебно је занимљив случај фрањевца Томе Ковачевића, који је прешао на православље и био главни српски агитатор у западној Босни.  Ови послови су рађени у великој тајности и врло обазриво, тако да нема баш пуно писаних трагова. Нажалост, смрћу кнеза Михаила та акција је постепено остала без политичке и финансијске подршке, послије деценијских напора, те материјалних и других жртава. Вријеме је показало да су ти циљеви били преамбициозно постављени, с обзиром на неповољан утицај страног фактора. Наиме, под притиском Беча кнез Милан је морао одвратити свој поглед од Босне и усмјерити га ка југу. Иако је Јован давно отишао из завичаја, он га никада није оставио, помаже српске школе и читаонице, посебно српску реалку у Сарајеву, а када је 1861. почела градња великог Саборног храма у Сарајеву, међу првима је приложио 200 дуката властитог новца. Сазнавши да епидемија колере хара у Сарајеву, он шаље лијекове и другу помоћ, итд.

Мада је у двјема владама био министар финансија, он ће и даље обављати најважније дипломатске послове, што је био његов суверени терен. С тим у вези често путује у Париз, Петроград, Лондон и Стамбол. Као човјек од највећег кнежевог повјерења и незамјењиви савјетник, прати га на државничким путовањима и сусретима. Он није само врсни полиглота, већ човјек широке ерудиције, дипломатски ас истанчаног инстинкта, интелигентних потеза и рјешења. Знао је магичну формулу да откључа људе и из њих извуче најосјетљивије драгоцјене информације. Посједовао је и раскошан књижевни дар у писању дипломатских нота, у чему је претекао и до тада неприкосновеног Јована Ристића, па су и страни државници хвалили његов префињени и убједљиви стил писања.    

Послије атентата на кнеза Михаила на челу је привременог намјесништва, а потом је поново потврђен за предсједника Државног савјета. Коначно, 1873. године добија мандат за састав владе, у којој је за себе задржао ресор иностраних дела. Његова влада није губила вријеме и врло одлучно је приступила реформама. Већ за првих сто дана донесени су закони о подстицању индустријских предузећа, закон о заштићеном земљишном минимуму од 35 дунума, који не могу бити одузети сељаку по основу банковног дуга и слично. Успостављена је слобода говора и штампе и министарска одговорност, а судство је постало независније. Укинуто је физичко кажњавање преступника, реформисано школство, уведен метрички систем мјера, сребрни српски динар и друго. Мариновић је био политички џентлмен, толерантан, отворен за сарадњу са свима. Фаворизовао је способне људе без обзира на страначку боју, што је особина несвојствена политичарима са нашег поднебља. Тако се код формирања његове владе десио један политички куриозитет и преседан. Наиме, он је том приликом два ресора дао либералима, Чедомиљу Мијатовићу  и Аћиму Чумићу, љутом политичком противнику, што је као гром из ведра неба одјекнуло у пренераженој београдској чаршији. Међутим, он је то сасвим мирно образложио као најприроднију ствар, истичући Чумића као најспособнијег оперативца за ресор полиције, високо образованог вјештог организатора разгранатих веза  и доброг познаваоца сваке стопе Србије.

Презирао примитивизам

Мариновић се видно клонио острашћених страначких сукоба, презирући вулгарност, примитивизам и бешчашће које је у њима владало. Поред тога, био га је глас поштеног и непоткупљивог политичара, без икаквог “прљавог веша”. У недостатку аргумената те врсте, противници су га подругљиво називали “бошњо” и ширили разне лажи о њему, као ону да не зна причати српским језиком. Оно јесте истина да је говорио помало “заносећи”, као кад странци говоре наш језик. Чест је примјер да су многи велики људи вукли понеку озбиљну ману или порок, чисто ради потврде изреке да нико није савршен, па је тако и јунак наше приче имао велику страст за коцку и хазардне игре. Као имућан човјек коцкао се по казинима Париза и Монте Карла, али и на берзама у позамашне своте. Међутим, знао је ипак ограничити ту своју пасију да не доведе у опасност свој основни иметак, али и углед.

И нешто касније биће му опет понуђено мјесто предсједника владе, но његова увјерења су била јача од жеље да диригује новом владом по нотама хировитог апсолутисте и скандал-мајстора какав је био кнез, потоњи краљ Милан Обреновић. Мада нису без памети и тврдње како је због лагодног живота и конформизма, окружен почастима и богатством, изгубио борбени дух и зато “склонио крају лађу”. Каријеру је завршио вишегодишњом службом (1878-1889) посланика (амбасадора) у Паризу, а четири године касније окончао је и свој животни пут у мјесту Вилер-Сур-Мер на нормандијској обали.

Мариновић је био редован члан Друштва српске словесности од 1845, затим Српског ученог друштва од 1864. и почасни члан Српске краљевске академије од 1892. При академији је основао  задужбину под именом Николе Мариновића, свог рано преминулог сина, за награде у књижевној области. Први лауреати 1890. су били Лаза Лазаревић и Симо Матавуљ. Занимљиво је поменути да је послије Јованове смрти Академија 43 године била смјештена у његовој кући у Бранковој улици 15, која је важила за једну од најљепших грађевина старог Београда. Амерички професор и публициста Дејвид Мекензи 2006. је објавио књигу “Јован Мариновић, европски господин и српски дипломата”.

Породица

Јован Мариновић је са својом супругом Персидом живио у веома складном браку, у којем су родили синове Велизара и Николу и кћерку Марију. Најстарији син Велизар рођен је у Београду, а кум на крштењу био му је чувени Тома Вучић. Друго двоје дјеце рођени су у Паризу. Оба сина су студирали технику на Сорбони и постали врло угледни стручњаци. Још током школовања су награђивани на такмичењима из математике и говорништва на грчком и латинском језику. Велизар је био инжењер на градњи Панамског канала, о чему је написао и књигу, док је млађи Никола са једном француском фирмом 1882-84. градио пруге у Србији. Након тога се трајно настанио у Београду, добивши службу у Министарству иностраних дела. Нажалост, умро је млад 1889. године. Јованова кћерка Марија удала се за једног румунског министра из племићке лозе Герман.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.