Највећа поморска инвазија

Већину савезничких снага чиниле су америчке, британске, канадске и француске јединице. Друге земље, чији су војници такође учествовали у бици, биле су Аустралија, Белгија, Чехословачка, Грчка, Холандија, Нови Зеланд, Норвешка и Пољска.

Искрцавање у Нормандији започело је ноћним падобранским и једриличарским десантом, масивним ваздушним нападима и поморским бомбардовањем послије којег је услиједио амфибијски десант на дан 6. јуна или на "Дан Д". Битка за Нормандију потрајала је још два мјесеца колико је требало савезничким снагама да успоставе чврст мостобран на европском копну и да пробију њемачку линију фронта у Француској, а окончана је ослобађањем Париза и уништењем џепа код Фалеза.

Процес планирања започет је још у марту 1943. године. Амерички генерал Двајт Д. Ајзенхауер је тек 1943. године (по енциклопедији Британика 1944) именован за врховног команданта савезничких експедиционих снага у Европи. Планом операције било је предвиђено да се у првом таласу искрцају три дивизије, док је у ваздушном десанту требало да учествују двије бригаде. SHAEF је одмах повећао број јединица које је требало да учествују у првом таласу. Број дивизија које је требало да учествују у поморском десанту повећан је са три на пет, док је у ваздушном десанту требало да учествују три дивизије. Овим измјенама предвиђено је још једно мјесто искрцавања познатије по свом тајном називу као плажа Јута. Све у свему, у бици за Нормандију је требало да учествује 47 савезничких дивизија: 19 британских, пет канадских и једна пољска под британском командом, као и 21 америчка и једна Слободних Француза, што је укупно чинило 140.000 војника.

Поморске снаге под командом адмирала сер Бертрама Ремзија (који је већ учествовао у искрцавању у сјеверној Африци и Италији), које су требало да учествују у инвазији, биле су састављене од 6.900 пловила од којих су 4.100 били десантни бродови и чамци. Ваздушну подршку пружала је флота од 12.000 авиона под командом ваздухопловног маршала сер Трафорда Ли-Мелорија, док је за ваздушни десант обезбијеђено око 1.000 транспортних авиона. Планирано је да се на њемачке положаје баци преко 10.000 тона бомби и да се изврши 14.000 борбених летова јуришне авијације са задатком уништења земаљских циљева.

Циљеви операције у првих 40 дана били су: успостављање чврстог мостобрана који би се ослањао на градове Каен и луку Шербур, која је била од посебног значаја за савезнике зато што су у њу могли да пристају велики транспортни бродови, пробој изван мостобрана и ослобађање Бретање и њених атлантских лука, а затим напредовање до линије на око 190 километар југозападно од Париза, преко Л'Авра и Ле Мана до Тура.

Дугорочни циљ операције био је да се у року од три мјесеца од искрцавања успостави контрола над територијом која се простирала на југ до ријеке Лоаре и на сјевероисток до ријеке Сене. Током мјесеци који су претходили искрцавању, савезници су спровели масивну операцију заваравања, под називом операција "Бодигард", која је имала циљ да увјери Нијемце да ће до искрцавања можда доћи и у другим дјеловима Европе (нпр. Балкан или јужна Француска). Нијемци су имали веома развијену шпијунску мрежу на југу Енглеске, али су "нажалост" сви ови агенти углавном били врбовани од стране Енглеза. Због тога је било изузетно тешко прослиједити у Њемачку обавјештајне податке који су потврђивали постојање америчке Прве армијске групе и плана за искрцавање савезника код Па де Калеа. Али искрцавање у Нормандији било је успјешно и до краја спроведено. Отварање овог фронта помогло је коначном слому Хитлерове ратне машинерије.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.