Највећа побједа српских устаника
Бој на Мишару, који је био 13. августа 1806. године, представљао је једну од најзначајнијих побједа устаника над јединицама регуларних оружаних снага Отоманског царства.
Предвођени вождом Карађорђем и истакнутим устаничким првацима шабачког и ваљевског краја, Срби су том приликом однијели бриљантну побједу која је учврстила положај устаника и драматично угрозила статус Турака у оквиру Београдског пашалука.
Битка на Мишару вођена је између српске устаничке војске под командом Карађорђа и турске војске на брду Мишар код Шапца од 13. августа до 15. августа (односно од 1. до 3. августа по јулијанском календару) 1806. Ова битка је једна од највећих побједа српских устаника за вријеме Првог српског устанка.
Уочи битке
Док је Карађорђе са шумадијском војском био још на Морави и чекао напад Турака од Ниша, Турци из Босне, предвођени везиром Сулејман-пашом Скопљаком и пашама Синаном и Хасаном, продрли су преко Мачве до Шапца, ослободили га опсаде и потиснули устанике до ушћа ријеке Вукдраже у Саву. Истовремено, један јачи одред Турака под командом сребреничког Хаџи-бега кренуо је из Соко града према Ваљевској нахији. Турски план је био да се ова колона у Палежу споји са главнином која је из Шапца требало да настави ка Београду. Јаков Ненадовић је извијестио Карађорђа и затражио помоћ, а овај му је поручио да што дуже задржава Турке како зна и умије, док он не стигне.
Карађорђе је са војском брзо стигао до Лајковца, а одатле је кренуо ка шанцу на Кличевцу код Ваљева. Главнину војске је предао Милошу Обреновићу да прихвати борбу са Хаџи-бегом. Главнина турске војске под командом Сулејман-паше је наставила напредовање и увече се улогорила у селу Ушће. Ту су тих током ноћи напали Јаков Ненадовић и поп Лука Лазаревић. Ујутро су се устаници повукли, али су друге ноћи опет напали Турке. Везир је одлучио да се повуче до Шапца и да чека повољнију прилику да нападне Београд.
Борба
Српска војска од 6.000-7.000 пјешака и до 2.000 коњаника 9. августа је била на Мишару. Устаници су почели да подижу шанац између Саве и Јеленачке шуме. Док шанац још није био изграђен, Турци су 10. августа изашли из свог логора око Шапца и напали Србе. Двапут су јуришали и двапут су били одбијени. На приједлог својих заповједника, Сулејман-паша је одложио почетак напада док се боље не извиде положаји Срба и прикупи још војске.
Већ око 12. августа код Шапца се окупила војска од око 40.000 војника, а 13. августа Карађорђе је на ограду поставио стријелце у два реда, а иза њих у два реда борце који ће замјењивати прве док пуне пушке. У сваком углу шанца је поставио по један топ, а коњицу је сакрио у шуми.
Кад је турска коњица натрчала на зараван испред шанца, коњи су почели да се претурају и да падају заплетени у препреке од дивље лозе. Тада су српски стријелци из шанца отворили ватру. Док се ослабљена турска коњица прибирала за други јуриш, пристигла је и пјешадија. Турске старјешине подијелиле су своје чете и наредиле јуриш на шанац, али су многи војници попадали на земљу и набили се на оштро коље. Када су се приближили шанцу, коњица је убрзала, а пешадија потрчала. Међутим, устаници су одбили и овај напад.
Битка је завршена у предвечерје великом српском побједом.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
