Милан Обреновић, први нововјековни српски краљ
Милан Обреновић је био кнез и први нововјековни краљ Србије. Током његове владавине Србија је стекла међународно признање као независна држава и поново је постала краљевство.
Младост
Рођен је 22. августа 1854. на велепосједу свог оца Милоша, сина Јеврема Обреновића, рођеног брата кнеза Милоша Обреновића. Послије погибије оца о њему се старала мајка која је водила раскошни живот аристократкиње, па је бригу о младом Милану преузео његов рођак, кнез Михаило Обреновић, који га шаље на школовање у Париски лицеј.
Послије убиства кнеза Михаила у Кошутњаку 1868, на приједлог министра Миливоја Блазнавца за новог насљедника је проглашен Милан, тада четрнаестогодишњак. У вријеме избора, пошто је био малољетан, умјесто њега је владало намјесништво све до 1872. године.
Покушана су два атентата на Милана током 1871. године. Један је био средином године у Београду и познат је под називом "Теразијска бомба", а други се догодио 6. октобра 1871. у Смедереву и познат је под називом "Смедеревски намјештај".
Сувереност Србије
По стицању пунољетства, кнез Милан Обреновић је 1872. године преузео власт. На почетку своје владавине ослањао се углавном на војску, па је радио на њеном јачању. У спољној политици ослањао се све више на Русију. У његово вријеме почињу да се догађају судбоносни догађаји.
Под притиском јавног мњења Милан је 1876. објавио Турској рат, који је 1877. неуспјешно окончан. Исте године је под утицајем Русије поново заратио с Турском, овог пута успјешно, па је Србији 1878. на Берлинском конгресу призната пуна сувереност, као и ослобођење Врањског, Нишког, Пиротског и Топличког округа.
Због руске подршке Бугарској и Санстефанског уговора на штету Србије, што је поништено Берлинским конгресом, ослонио се на Аустроугарску, с којом је 1881. закључио "Тајну конвенцију".
Беч је за узврат гарантовао помоћ за ширење Србије ка југу. Испоставило се да је споразум са Аустријом, иако веома непопуларан, омогућио Србији више деценија свеукупног напретка и стабилности.
Милан Обреновић уздигао је 1882. Србију на ранг краљевства. Угушио је 1883. Тимочку буну, а војно устројство које је успоставио дало је сјајне резултате током ратова 1912-1918. Неуспјешно је ратовао против Бугарске 1885. пошто је Бугарска припајањем Источне Румелије нарушила Берлински уговор.
Абдикација и смрт
Године 1889. абдицирао је у корист малољетног сина Александра, због неслагања са Уставом из 1888.
Био је мецена у области умјетности и у периоду његове владавине изграђено је много и успостављене су институције од огромног значаја за српску културу, попут Српске краљевске академије.
Заувијек је отпутовао из Србије крајем 1900. године. Једно вријеме је боравио у Карлсбаду, па затим у Темишвару, да би посљедње тренутке провео у Бечу. Ту се смртно разболио од упале плућа.
Умро је у Бечу 1901. и сахрањен је у манастиру Крушедол.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
