Михаило Мерћеп, пионир српске и балканске авијације: Владар неба из Херцеговине

Тог дана у Будимпешти је приређен велики аеромитинг на којем се такмичило 16 аероплана из Аустроугарске монархије. На плакатима је писало да ће са својим апаратом учествовати и конструктор Михаило Мерћеп из Загреба са пилотом Драгутином Новаком и да њихов аероплан, тежак око 300 кг, са дужином од близу осам и распоном крила од 10 метара, погони мотор “гном” од моћних 50 коњских снага. У току дводневног такмичења бодована је висина лета и разни задати маневри и управо је Новак са тим апаратом освојио ласкаво прво мјесто. Европска штампа је данима брујала о томе. Франкфуртски “Флугспорт” наглашава: “Мерћепов моноплан се при вјетру од 12 метара у секунди, за само пет минута подигао на 400 метара висине и он се рачуна међу најбоље апарате Дунавске монархије”. Занимљиво је да су сви конструктори, учесници тог митинга, имали субвенцију владе са Бал Плаца, изузев Михаила Мерћепа. Биће да је за њу био ускраћен као Србин, Херцеговац којег је та иста власт већ нотирала као сумњивог због његовог ангажовања у српским националним друштвима. Без сумње су у Бечу знали и да је његова породица својим дјеловањем у Херцеговини често стајала насупрот њихових империјалних интереса.

Али, да кренемо из почетка са Мерћеповом несвакидашњом животном причом. Рођен је 1864. године, прије равно 160 година, од оца Димитрија – Митра из српског братства Мерћепа из села Ђедића у Попову пољу, који славе Ђурђевдан. Мајка Стана бјеше из Рисна, из познате породице Јовановића, којој је припадао и Љубомир Јовановић, српски професор, академик и министар. Михаило се родио у Дубровнику, јер је његов отац, учесник Вукаловићевог устанка, ту склонио породицу због могуће турске одмазде. Каснији окршаји с Турцима одвешће Димитрија до Србије и даље па ће Михаило са два брата и сестром дјетињство и рану младост провести у Кладову. Врло рано он испољава свој авантуристички дух и велико занимање за све врсте технике. Као младић се укључује у породичну трговину у Дубровнику па послом често путује у стране земље. Постаје и познати бициклиста, прво на велосипеду великог точка, а потом и на стандардном бициклу и успјешно учествује на тркама широм Европе.

Пут у САД

Године 1893. пустоловни Михаило запути се на свјетску изложбу (ЕКСПО) у Чикагу и то тако што се од Београда до Хамбурга возио бициклом, а прешавши “велику бару” поново јаше свог двоточкаша од Њујорка до Чикага. У САД ће остати четири године, боравећи углавном у Даласу гдје се такође такмичио у бициклизму, али и сусрео са авио-једрилицом браће Шанит, што га је потпуно опчинило. Из Америке се враћа 1897, а већ сљедеће године са двојицом београдских другова Светоликом Савићем и Љубом Станојевићем праве бициклима велику туру од Београда до Дубровника, кроз беспућа Босне, Херцеговине и Црне Горе. Ускоро се настанио у Загребу гдје је тад постојала прилично бројна и утицајна српска заједница. Како се све вријеме успјешно бавио и фотографијом, ту ће отворити познати фотографски студио. Због свог немирног и креативног духа занима се разним стварима, али су спорт и возила са мотором посебна страст. Мерћеп је имао први мотоцикл у Загребу, а међу првима и сопствени аутомобил, с којим се такмичи на европским стазама. Један је од оснивача “Првог хрватског аутомобилског клуба” 1906, те члан управе више спортских друштава. Као млад, успјешан, послован човјек, инвентиван и окретан, свестран спортиста, полиглота и свјетски путник, креће се у бираном друштву, стичући завидан углед. О његовој репутацији говори и напис у “Цетињском вијеснику” од 5. августа 1909: “Прије два-три дана из Загреба је кренуо аутомобилом Михаило Мерћеп на излет кроз Босну, Херцеговину и Црну Гору, одакле ће се повратити преко Далмације. Путује сам и пратићемо како ће проћи на овом путу.”

Међутим, временом оно америчко искуство није му давало мира и чим су први аероплани полетјели ка небу више га ништа није могло зауставити. Набавља обимну страну литературу о “авијатици” коју темељно проучава, а успут обилази европске градове, завирујући у многе хангаре гдје ће виспрени Херцеговац ошацовати многе тајне аероплана.

Само шест година од првог лета браће Рајт и сам ће 1909. прикупљати дијелове и потребни материјал и започети градњу свог авиона што га сврстава у прве Словене - пионире авијације. У међувремену сазнаје за браћу Русјан, младе Словенце из Горице код Трста, који су већ били “заражени истим вирусом”. Позива их у Загреб гдје у љето 1910. склапају ортаклук, а ускоро и заједнички авион. Михаило је врло озбиљан и одлучан, спреман да издвоји знатна средства за градњу летјелице, те потребних хангара за рад. Русјани су дотад градили авион са доста слабим мотором, што је Михаило одмах уочио као ману, па одлази у Париз гдје купује авио-мотор марке “гном” од 50 коња и интегралов пропелер, а успут из прве руке упознаје најновија техничка рјешења других конструктора.

Краљев лет

Некако у то вријеме у Паризу борави и 22-годишњи принц Александар Карађорђевић, потоњи југословенски краљ, што није без значаја за ову тему. Наиме, он ће 27. априла као сапутник свог познаника, већ чувеног пилота грофа де Ламбера, летјети изнад Града свјетлости на апарату двокрилцу “флајер 1”, раније власништво браће Рајт. Тако ће постати први Србин који је летио у авиону, али не само то. Бечки “Винер билдер” 11. маја пише да је принц Александар први будући владар у свијету “који је предузео лет аеропланом”. Бјеше то оно пионирско вријеме авијације, док је још већина Срба ломила језик на реоплану или јероплану и били, као и свуда у свијету, очарани тим чудом. Брујање авио-мотора на небу звучало је људима као дивна музика, која машту вуче у плаве даљине па би занесено хрлили да их поздраве махањем. Али само коју годину касније од тог звука ће се многима дизати коса на глави и безглаво ће јурити тражећи заклон, праћени штеповањем митраљеза и треском бомби. Ваљда је усуд људског рода да све корисне ствари постану “корисне” и за убијање и ратове.

Али, да се ми вратимо Мерћепу, који у новембру те 1910. у Загребу оснива први “Клуб авијатичара”, а тада из његовог хангара излази и први “мерћеп - русјан” моноплан (једнокрилац). Убрзо, други дан католичког Божића, скоро се цијели Загреб слегао на Чрномерцу и са одушевљењем пратио летачку представу у режији Србина Мерћепа и Словенца Русјана. Тај велики успјех снажно ће подићи њихово самопоуздање па ријешише да исто ураде и за православни Божићу у Београду, а потом и другим престоницама Европе. За дивно чудо, сам Русјан, као искрени србофил, необично се радовао том наступу. По доласку у Београд они са пуно оптимизма на Туциндан склапају свој авион, жељни показати његове предности, ту гдје је само пар мјесеци раније први, не баш славно, летио Чех Рудолф Симон, а потом знатно бољи био Рус Борис Маслењиков.

На Божић, 7. и 8. јануара снажна кошава онемогући полијетање, међутим сљедећег дана вјетар се закратко утишао и Русјан, иако упозорен, одлучи да полети, изјавивши: “Ако у Србији погинем, не жалим, у својој сам земљи погинуо! Али, ваљда неће доћи до тога”. Пред бројном публиком полетио је у 10 сати и 15 минута, тог 9. јануара 1911, са летилишта испод Калемегдана и кренуо у луку преко Саве ка Топчидерском брду, потом окренуо на жељезнички мост, па поново усмјерио апарат ка бедемима Доњег града. Из грла бројних посматрача, задивљених љепотом маневра и самог лета, чули су се узбуђени повици подршке, али одједном их замијенише панични узвици и један дуг уздах, јер при кобном десном заокрету моноплан захвати снажан вјетар, који изви и покида лијево крило, па се авион стропошта поред жељезничке пруге, гдје несрећни Русјан смртно страда.

Београд је био обавијен искреном жалошћу, а сахрани је присуствовало око 14.000 људи, уз масовно учешће војног кора и других угледника. Потресан говор је одржао Бранислав Нушић. “Политика” је писала 11. јануара: “Маса света је била огромна, погреб је био незапамћен”. Престолонасљедник Александар је одмах упутио телеграм саучешћа породици и био први приложник за прикупљање помоћи сиромашним Русјановим родитељима.

Мерћеп се дубоко ожалошћен враћа у Загреб, али ускоро се тргнуо налазећи утјеху у раду на новом авиону. Тамо гдје је стао са Едвардом, наставио је са Јошком Русјаном. Нови моноплан је уз нека инвентивна рјешења био исти као онај “београдски”, само је имао шири реп, а због ојачања неких дијелова мало су смањени габарити, како би задржао исту тежину. Брзина је остала иста 120-140 км/х. Мерћеп је као послован човјек размишљао и о комерцијалној производњи авиона. За бављење тим скупим играчкама, није била довољна сама љубав, већ је ваљало одријешити велику кесу, само хаварија у Београду однијела је 22.000 динара. У то вријеме он је водио дискретне разговоре за градњу аероплана српској, а и бугарској војсци.

Први српски авион

Маја мјесеца 1912. Мерћеп је у Београд испоручио свој авион под називом “мерћеп-комитски”. Назван је тако, јер бјеше саграђен за српске комите-четнике, који су у то вријеме герилски ратовали у још неослобођеним крајевима јужне Србије. У кафани “Балкан”, састајалишту виђенијих српских четника, попут војвода Танкосића, Поповића, Бабунског и других, дошло се на идеју да набаве аероплан који би им служио за извиђање и борбену подршку у операцијама. Посао су преузели Јован Тодоровић, Миливоје Јовановић и агилни Драгиша Стојадиновић, који је отишао у Загреб и код Мерћепа наручио апарата типа “блерио”.

Приликом планираног пробног лета на Бањици, гдје је данас стадион ФК Рад, тадашњи Мерћепов пилот Виктор Новак је одбио да полети, правдајући се лошим узлетиштем и док је трајало то натезање с њим, већ поменути Драгиша Стојадиновић одлучи се за један одважан и доста неразуман корак. Наиме, иако до тад никад није летио, већ је само имао нека теоретска знања о томе, ускочи у авион и, упркос невјештом руковању, ипак се нађе у ваздуху. Послије краћег лета, више срећно, него спретно приземљи авион, који том приликом бјеше и оштећен. Такав је смјештен у хангар да чека оправку и обуку пилота. Утом започе и Први балкански рат, а девастирани хангар поруши снијег и тако авион би скоро потпуно скршен. Међутим, без обзира на његов неславни крај, то је био први потпуно српски авион, саграђен од Србина за српског власника.

Током љета 1912. Мерћеп је саградио још два унапријеђена авиона и са пилотом Новаком имао јавне летачке наступе у Загребу, Осијеку, Будимпешти, а 1913. Грацу. За жељени наступ у Сарајеву није добио дозволу из политичких разлога.

Тако дођосмо до почетка ове приче и чувеног авио-митинга у Будимпешти. Током 1913. Мерћеп покушава са озбиљним финансијерима у Грацу покренути фабрику авиона, али су власти то осујетиле, јер је већ био обиљежен као сумњив великосрбин. Почетком 1914. саградиће свој најбољи авион до тада, али пуцњи Принциповог “браунинга” код Латинске ћурије у Сарајеву покренуће хајку на Србе у црно-жутој монархији. То даде нову прилику Загребу, традиционално “толерантном и пажљивом” према својим српским житељима да се још једном искаже. Српске радње и друга добра била су опљачкана и уништена, а многи посебно виђенији људи су шиканирани и хапшени. Михаило допаде тамнице по оптужби за везе са издајничким друштвима попут “Српског сокола”, те због честих сумњивих контаката са Београдом. Послије пола године ужасно тешке робије, некако се извукао уз помоћ утицајних пријатеља, али му је уз благослов власти хангар порушен, грађа разнесена, авиони расклопљени и покрадени, заједно са свим резервним дијеловима, опремом и алатом. Крај рата је дочекао потпуно економски уништен, на челу многобројне породице. Да не бијаше тог рата, вјероватно би дотад већ имао своју фабрику авиона, али повољно вријеме за тај потхват је неповратно прошло. Малу сатисфакцију је имао 1925. када је биран за члана управе загребачког “Аероклуба”. Из Загреба се 1933. сели у Београд, гдје ће и преминути четири године касније у 73. години.

Данас многи у Хрватској минимизирају Михаилове заслуге за развој тамошње авијације, али не и сви. Хрватска техничка енциклопедија наводи: “Мерћеп је са својих седам зракоплова учинио Загреб једним од средишта ране аеронаутике у Аустроугарској монархији.”

Нажалост, и код Срба је његово име дуго изостављано или тек спорадично помињано у причи о почецима српске авијације. О Едварду Русјану се рецимо с правом нашироко писало, иако су он и Мерћеп неодвојив тандем, у којем је Србин био пресудна водећа личност (спиритус мовенс). Русјан и Иван Сарић су (и нека су) добили своје књиге, поштанске марке, имена школа и улица, те споменике, Русјан има чак три у Београду. А Мерћепа нигдје. Зашто? Његово име као пионира српске и балканске авијације морало је крупним словима бити записано. Одговор је врло прост - он је било прекрижен од комуниста само због тога што је припадао угледној добростојећој породици српског грађанског друштва, па тиме и “класном непријатељу”. Мерћепи су се више од једног вијека истицали у борбама за слободу, али и у миру као велики национални родољуби, па им је нова анационална бољшевичка идеологија била потпуно туђа и одбојна. Комунисти то нису праштали, економски су их уништили, растјерали, а неке и смакли, попут Михаиловог синовца, времешног старца и угледног домаћина, којег стријељаше говорећи: “Србујеш ли, стари, србујеш”. Ваљда ће вријеме исправити неправду према Михаилу Мерћепу, јер то је и питање нашег самопоштовања.

Ратници

Отац Михаилов Димитрије Марков Мерћеп чувени је српски јунак и устаник, који је свој ратни пут започео још као двадесетогодишњи добровољац на страни војвођанских Срба против Мађара 1848. Пет година касније са одредом добровољаца из Херцеговине, Босне и Боке храбро се туче чак и у Кримском рату, а ускоро и у Вукаловићевом устанку 1857. Током сукоба, због турског насиља на београдској Чукур-чесми Митар чини чуда од јунаштва, упадајући преко крова у текију пуну Турака. Кнез Михаило му тад, као свом миљенику, уступа дио властитог имања у Кладову. Међутим, чим плану Невесињска пушка, већ је у Херцеговини као командант Шумско-површког батаљона, гдје се уз браћу Риста и Шћепа жестоко туче с Турцима. Шћепо Мерћеп је такође био добровољац у Србији, борећи се са Турцима код Видиша и Ваљева, а на Дунаву је био први тобџија. Његов син Душан међу првима је као добровољац дошао из Америке 1914. и страдао током албанске голготе.

Мерћепи у миру 

Михаилов старији брат Владимир био је познати привредник, родољуб и добротвор. У Билећи је саградио велики паромлин, биоскоп, продавнице, хотел, фабрику соде и издашно помагао спорт и културу. Снажно се залагао да доведе пругу у Билећу, саградивши чак и станичну зграду коју ће послије поклонити за Соколски дом. Био је члан Привредне коморе БиХ (1913 -1935) те члан управе Српске банке у Требињу и Привредне банке у Сарајеву гдје ће се са породицом преселити 1918. И његови синови ту ће бити угледни привредници све док им комунисти нису отели имовину. Кћерка Рајка, звана Билећанка, постаће чувена вајарка и сликарка, која је студирала на академијама у Паризу гдје је излагала у престижним галеријама, а ту је и преминула 1966. Успјешни пословни људи у Сарајеву били су и њихови рођаци, браћа Драго и Крсто Мерћеп.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.