Мали Козарац са великом антисрпском баштином

У исто вријеме циљ посјете Кристијана Шмита, у свјетској затегнутој ситуацији, било у улози високог представника у БиХ или без те улоге, није јасна и Срби је не сматрају добром намјером. За њу би српски великан Никола Пашић, да је жив, поновио своје ријечи из 1914. године, када је Аустроугарска на притисак Њемачке објавила рат Србији: “Аустрија нам је објавила рат. То је њен крај. Бог ће нам дати побједу”.

А велики Нијемац, и државник и политичар Хелмут Шмит, гледајући своје насљеднике и њихове сљедбенике, поновио би своје ријечи да Њемачка треба да побиједи саму себе.

А данас Козарац са својим муслиманима као тачка на путу Берлин - Багдад, Берлин  - Цариград, требало би да заборави, а Нијемци да науче, хајку на Србе са почетка Првог свјетског рата, која је изненадила и самог предстојника аустроугарске експозитуре у Козарцу. У вези са тим, он је те 1914. обавијестио владу у Сарајеву како му је муслиман кога сви у Козарцу зову “Србождер”, пријавио Драгицу Чалић, учитељицу у Српској школи у Козарцу. 

Предстојник је сумњао у истинитост његових навода и није му било јасно шта се иза тога крије. У заоштреним политичким и националним противрјечностима између муслимана и Срба у Козарцу, предстојник каже да одржава мир уз помоћ жандармерије и муслиманских шуцкора регрутованих из редова декласираног олоша првенствено против Срба и чувања мира од њих. Зато што ће бити упућени на Србе и Србију, муслимани Козарца и нешто католика одазвали су се на аустроугарску мобилизацију с пјесмом и весељем. 

За овдашње Србе предстојник каже да их је оштро кажњавао због многих прекршаја. У антисрпској ратној еуфорији, на вијест да екстремни тешањски муфтија Адемага Мешић, који је у Другом свјетском рату био усташа и познати Павелићев и Хитлеров присталица, који је скупљао добровољце, у Козарцу се 1914. и поред протекле мобилизације пријавило више од 200 муслимана “жељних да буду на непријатеља поведени”. 

При томе су полазили са различитих позиција и интереса: католици су жељели уништење Србије “у част Аустрије”, а муслимани “као освету” за пораз Турске у Првом балканском рату 1912. од Србије и њених савезника.

Подјеле

Подијељеност Козарца по вјерском кључу и политичком опредјељењу у односу на аустроугарску окупаторку, одразило се и приликом сакупљања ратне помоћи од народа. Католици и муслимани су били преревносни у прилозима па је тако на лицитацији на приредби у корист ратне помоћи једна цигарета продата за 152 круне, а за једну круну се прије рата могло купити јагње. 

И поред тешког зла у којем се нашло српско становништво Козарца предстојник наводи како је установио “да се оно нада да ће се нападнута Србија уз помоћ Русије извући из тешке ратне ситуације... да је сељаштво чак очекивало и добит посједа у власништво и укидање трећине”. 

Он тадашње “мирно држање” Срба у Козарцу приписује “не лојалности српског пучанства него посљедици вјешала” и истиче да су “Срби били толико дуго лојални док им се не би указала прилика да то не буду, што се примијетило одмах пошто су трупе Србије продрле у Босну”.

Историја не памти ни из времена турске ни аустроугарске окупације злодјела геноцида над Србима у Козарцу и његовој околини као она која су починили муслимани и Хрвати за вријеме НДХ у Другом свјетском рату.

Само у једном дану, на православни празник Светог Илију 1941. године, у Козарцу су муслиманске и хрватске усташе побиле више од 200 Срба и двојицу Украјинаца. Због масакра којим је Козарац био заливен крвљу српских жртава, хрватска усташка власт је организовала судски процес у Бањалуци, а касније је то учинила и партизанска.

Тај и друге злочине над Србима у Козарцу и околини и усташка и партизанска документација веже за Хусеина Мујагића из Козарца и узгредно за Срећка Брану, топничког сатника приспјелог из Бањалуке. Мујагићева улога је довођена у везу са његовим силеџијством у Козарцу и прије рата, када је био кажњен зато што је наговарао руљу да због хапшења неких његових “другова по чаршији” вичу пред затвором: “Пуштајте људе, јер ми сви идемо у затвор ако се они затворе”. 

Када се народ разишао, почео је сам извикивати пароле којима се најлакше мобилишу једновјерници: “Чујте муслимани, нас жандармерија ставља у затвор само зато што смо муслимани, а ни за шта друго. Жандари су нам отели сто хиљада динара па нас сада воде у затвор”.

Злочин над Србима у Козарцу на Илиндан 1941. усташка власт, која је на другим мјестима то сама чинила, приписала је Мујагићу и његовим “дивљим усташама”, које су се одмах у априлу 1941. одметнуле од организатора усташке власти Ибрахима Такића Х. Османагића, предсједника новоформираног Народног вијећа. 

Послије 25 дана Мујагић се са 25 људи појавио у Козарцу као усташа, о чему је имам у Козарцу Хусеин Бараковић у судској истрази изјавио да је Мујагић једног четвртка изашао на седмични сајам у Козарцу одјевен у униформу усташког таборника и рекао да као такав има власт, снагу, моћ и да може радити шта год хоће. У једном усташком податку се каже да су на Мујагићеву заповијест поубијани најприје “најугледнији Срби, у групама и појединачно”, а затим им имовина опљачкана. 

Код убијања је примијењена логика избора оних који су могли повести народ на отпор, а послије се убијало без избора. Међу угледним жртвама били су лугар Вујо Дотлић, општински биљежник Михаило Владушић, поштар Милан Плавшић, кнез села Бабића Стојан Драгоњић, затим Славко, унук Ристе Вујичића и др.

Заводећи терор и пљачку у Козарцу и околини Мујагићеве усташе са њим на челу најприје су од југословенске војске у расулу отимали коње и продавали их, а затим их поново отимали од купаца па и од својих истовјерника, којима су пљачкали дућане и трговине као и Србима. Само из дућана Салиха Кахвеџића у селу Дери однијели су робу у вриједности 15.000 динара. Са својим убицама и пљачкашима Мујагић је, како је у истрази изјавио Мустафа Механовић из Камичана, продавао волове отете од Срба у кафани Ибре Шахбаза. 

Према изјави Мехмеда Капетановића, државног цестара у Козарцу, Мујагићеви пљачкаши су једној Српкињи из села Црнића одвели сина, оца, петоро дјеце и одузели јој 16.000 динара. Од Остоје Прпоша, шумског предузимача у Омарској, тражено је 100.000 динара да би га пустили из талаштва.

Са доласком Срећка Бране из Бањалуке са око 70 усташких војника појачана су пљачкања и страдања српског народа у Козарцу и околини. Он је рекао Мујагићу “да је дошао у Козарац да све чисти”. Тај посао је добро усавршио међу бањалучким усташким управљачима и кољачима као што су Виктор Гутић и Феликс Неђелски, за које су радили егзекутори Ибрахим Колонић из Приједора, Хајро Блекић, Томислав Диздар, Асим Ђелић и други. 

Колонић и Ђелић су убили двадесет двојицу Срба из градишких села, од којих је познат само Милан Шарић, а ликвидирани су у тврђави Кастел и Жандармеријској касарни. 

Међу засебним жртвама су били Симо Марјанац, народни посланик и Никола Ћурчија, који су убијени у селу Шарговац. Ђелић је са усташом Николом Чондрићем убио на Петрићевцу четворицу Срба сељака из села Косјерово. Са још једним жандаром опљачкао је 15.000 динара од Владе Поповића из Лакташа, а по споразуму са Петром Ностером је у новембру 1941. пописао у Бањалуци 40 Срба за хапшење. 

У пировању се истицао и Томислав Диздар из Бањалуке који је био под руководством Неђелског. Са Ђелићем је, по Гутићевом наређењу, поред убиства Симе Марјанца учествовао и у убиству бањалучког владике Платона и 16 свештеника. Диздар је иначе још као ђак бањалучке Гимназије постао клерофашиста крижарског друштва у школи. Учествовао је у припреми свечаног дочека у Бањалуци приликом доласка Нијемаца и усташких емиграната. Једном се хвалио да треба да убије још двојицу Срба да би намирио број четрдесет.

Оргијање

Прелазећи ћутке преко улоге Срећка Бране усташка документација за Мујагићево понашање у Козарцу каже да се у њему појавио са изјавом “да је он усташки капетан који има сву власт у Козарцу”, који доводи у везу са својим положајем у породици. Како је у истрази рекао Бећир Мурановић, породица му је била веома богата, али је он увијек имао мање од брата Хасана. 

Његови људи у хапшењу Срба су били: Мухарем Кркић, Ибрахим Мемић, Хасо Хрустић, Мујо Бешић, Хусеин Милкић, Мехо Гламочанин, Алија Талић, Смајо Ћустић (сви из Козарца) и Јуре Томић, Анте Иџа и неки Грга из Ивањске. У том оргијању на Србе је Мујагић, како истиче Алија Хускановић, привремени оружник у Козарцу, родом из Бронзаног Мајдана, говорио: “Ја сам Бог. Као усташа имам право да убијам кога, ма када, ма гдје. 

Оружници су мени подређени, имају извршавати моје заповијести”. Међу насилницима и убицама Срба у Козарцу истицао се и Хусо Форић, који је ради тога напустио свој сељачки посао. У терорисању Срба у Приједору и Козарцу и разоружавању југословенске војске током априла и маја 1941. учествовао је и Суљо Кусуран из Козарца, који је 18. априла у Загребу ступио у усташке редове капетана Дасовића. 

Да би подгријао муслимане у ликвидацији Срба, стигао је у Козарац и Марко Стипић из Трбушана, рекавши да су се у близини његовог села појавили “четници”, како су називани Срби, и да је, наводно, погинуо Иван Штехар.

Похапшени Срби у Козарцу требало је да буду спроведени у Приједор. Али, умјесто тога, њихови пратиоци Фердо Тукерић, Јозо Шумахер, Ибрахим Мемић и још двадесетак цивила побили су и Украјинца Владу Стрехаљског и Митра Тихоступа на мјесту званом “Заједница” на путу Козарац - жељезничка станица, чије је власништво било Сејде Хрнића. Према каснијој изјави учесника у тим убиствима, Шумахера, Нијемца родом из Тополе који је живио у Козарцу, ухапшеници Хусеина Мујагића и Бране Срећка су по “партијама” побијени сјекирама и колчевима. 

Наводно је он био одвојио Владу Марина, али су и њега муслиманске убице ликвидирале. Његовој удовици Љубици и другим Српкињама Мујагић је забранио да носе црнину. Шумахер је изјавио и то да је Атиф Хусић, из села Козаруше силовао 18-годишњу кћер Драгутина Кајтеза из села Балта Јаруга. Стока побијених Срба дотјерана је по Мујагићевом наређењу у двориште оружничке постаје у Козарцу. Судбину побијених преживио је Драган Ритан, који је касније постао члан Мјесног народног одбора у Трнопољу код Приједора.

Послије овог злочина Мујагића је ухапсила виша усташка власт као “дивљег усташу” и спровела га у затвор у Бањалуци. Према изјави Паве Мартиновића Мујагић је при поласку пред зградом оружничке постаје у Козарцу изјавио: “Ја идем у црну кућу у Бањалуку, вратићу се прије него оружници, а ако се вратим идем у комунисте... Људи, идите у шуму да спасите своју дјецу”. У вези са тим Иван Тевели је изјавио да је чуо ове ријечи: “Људи, знајте да сам био вођа за вријеме Југославије, и сада сам вам вођа... Знајте да ова данашња влада не ваља... Бјежите сви у шуму”. 

Мујагић је, мимо очекивања у затвору остао до 30. марта 1942, када га је министар правосуђа НДХ помиловао. У љето идуће године убили су га “непознати починиоци” на Козари. Прије тога је у борби са устаницима погинуо његов брат Хасе, због чије смрти су убијени Еминбег Заимовић и његов син Мустафа, као припадници козарачких партизана.

Када су неке убице Срба на мјесту “Заједница” биле изведене на народни суд 1945. године, тада је Јевдокија Тихоступ оптужила Мују Хускића из Камичана и Ферду Тукерића, помоћног лугара у Козарцу, и још једног муслимана да су њеног мужа одвели са вршидбе и убили га са Србима на земљишту званом “Заједница”. 

Као и на суђењу Мујагићу, и на каснијим суђењима његовим сарадницима било је изјава у вези са убиствима Срба и на мјесту “Заједница” и на другим мјестима. Тада је Ибро Фазлић, сељак из Козарца, изјавио да су послије једне ноћне пуцњаве 1941. у Бањалуку поведени Вујо Дотлић, лугар из Козарца, и још неки Срби, али су побијени већ у Камичанима. 

Зорка Ћорић, на силу покатоличена Српкиња из Балта Јаруге, 22-годишња удовица, изјавила је да су њеног мужа Милана, убијеног на Илиндан, опљачкали Мухарем Кркић и неки Ћустић.

Као и Мујагићеве ријечи пред полазак у Бањалуку, тако и ријечи неких ухапшеника касније пред народним судом показују сву биједу и заблуде усташке НДХ са муслиманима и Хрватима. Суљо Кусуран се бранио да по оснивању те тзв. државе није одмах добровољно ступио у усташке формације, него силом у тзв. “Народну заштиту”. 

По наређењу Дасовића и Мујагића опљачкао је ствари Војислава Драгичевића. Изјавио је да је као домобран у Козарцу био велики противник фашистичког режима, поготово усташког, а своју одбрану је завршио ријечима: “...видјевши њихове противзаконитости и звјерства не бих се никад упутио да служим са таквим клетим непријатељем нашег народа”. 

Отац Мехе Жерића из Амбарина је на народном суду у Бањалуци рекао да његов син није никад никог убио ни пљачкао, “нити је ма чиме фашистичким окупаторима своју помоћ пружао... Сав његов гријех... што је морао под силом прилика ићи у домобранство... Добровољно је 1942. године ступио у усташе послије Козарске офанзиве...”. 

Злогласни Томислав Диздар је изнио да је “...свјестан своје погрешке, поводећи се друштвом у које је упао количином тих догађаја... Бирајући између два зла мање - отишао сам у домобранство да бих касније помогао НОП... Свјестан напора народне власти и тежњи Народног фронта да од нас створи људе новог кова... желио бих да овој нашој земљи социјализма својим радом допринесем”.

Била су то правдања која нису запамтили усташки потомци ни у Козарцу ни у другим мјестима. Муслимани из Козарца, као и из цијеле Босне и Херцеговине, поново се поведоше за новоусташама, убивши, као Мујагић 1941. једног војника ЈНА на путу кроз Козарац, чиме се укључише у минули вјерски рат 1992. 

У њему је тада изгледало као да се Козарац угушио у српској крви проливеној вијековима за свој опстанак, али и слободу и муслимана из 1918. и 1945. године. Али, Срби су били у заблуди.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.