Лондон 1665.: Куга уморила стотину хиљада људи
У првој половини 14. вијека (почетком 1349. године) у Лондону је седмично сахрањивано двије стотине лешева умрлих од куге, биљежили су хроничари.
У граду густо насељеном и прилично прљавом, куга није штедјела ни сиромашне ни богате, мада документа говоре да су имућни покушавали да се спасавају бијегом у унутрашњост земље и на тај начин, у ствари, ширили погубну заразу и на остале дијелове Острва.
Куга из 1348. покосила је у Лондону 20.000 људи, што је била трећина тадашње градске популације. Али, највећа несрећа Острва била је што је куга "навраћала" у Лондон у току неколико стољећа и почесто.
Епидемија из 1665. била је најпогубнија од свих претходних. Љетње врућине те године, комбиноване са густином становништва, створиле су идеалне услове за ширење епидемије.
И док су градски богаташи и виша класа покушавали да се спасе бијегом из града у унутрашњост, сиромашном дијелу становништва било је забрањено да напушта град. Дио ових очајника бјежао је на напуштене чамце и бродиће богаташа, усидрене усред Темзе.
Хронике говоре да се вјеровало како су пси и мачке главни преносници болести, па је забиљежено да је Лондон у тим мјесецима био "масовно, застрашујуће губилиште паса и мачака".
Током најпогубније епидемије куге, у 17. вијеку, установљена су посебна правила за живот у Лондону. Ако би се разболио члан породице, сви укућани би били закључани у карантин у току 40 дана, без могућности да комуницирају са спољним свијетом и да набављају храну и пиће.
На вратима такве куће висио би велики крст црвене боје. Из најнижег слоја градске сиротиње регрутовали су се добровољци под колоквијалним називом "скупљачи", који су купили мртве кружећи улицама и узвикујући "избацујте ваше мртваке".
Према записима у лондонским архивама, у првој седмици септембра те године регистрована је смрт 5.156 људи. Лешеви су сахрањивани у масовне гробнице. Куга је однијела 100.000 живота.
У поређењу са овом епидемијом, велики лондонски пожар 1666. године, који се води као једна од највећих катастрофа које су икад погодиле град, дошао је готово као - благодет. Пожар је уништио велики дио града, али било је само шест људских жртава. Његова "благодет" била је, међутим, у томе што је ватра спалила до темеља најсиромашније и најпрљавије дијелове који су и били најчешћа жаришта епидемија.
Велике епидемије куге нису од тада погађале Лондон, али је зато колера често навраћала и односила, у просјеку, по 30.000 живота, и то 1848, 1853. и 1865. године. Све до 19. вијека Лондон није имао уређен систем уклањања ђубрета, него је оно хаотично одбацивано у канале који се гранају из Темзе у дијелове града.
Невоља је била што се вода из канала користила за пиће, па у књизи "Лондонски сапутник" стоји необичан податак да је "пиво било главна алтернатива пијаћој води".
Ситуација са смећем је постајала неподношљива. У љето 1858. температура у Лондону достизала је 35 степени Целзијуса, а смрад који се ширио градом био је толики да су, на примјер, прозори на Парламенту и Вестминстеру морали да буду покривени импрегнираним, љепљивим завјесама како би се Парламент заштитио од тог смрада.
Тек 1855. градска управа је израдила план подводних канала за отпадне воде, дугих 1.240 миља! Али, требало је сачекати 1947. годину да се прва риба појави у пречишћеној Темзи и њеним каналима. Лондон од тада има, процјењују свјетски стручњаци, најчистију пијаћу воду међу европским престоницама.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
