Љето студентских немира: На данашњи дан почели су студентски протести у Београду

Ултралевичарски бунт захватио је тада многе земље западног свијета. Углавном по узору на догађања у САД гдје се масовно протестовало због рата у Вијетнаму или најпрецизније речено, због мобилизација.
    
По узору на њих демонстрације и блокаде унивезитета догодиле су се у Француској, Немачкој, Италији, Чешкој, Мексику и другде. 
    
Повод за бунт у Студентском граду у Новом Београду био је сукоб око присуства забави у сали тамошњег Радничког универзитета, увече 2. јуна те 1968.
    
Манифестација која је требало да се оџава на отвореном због кише је пребачена у затворени простор. Пошто су бројни заинтересовани остали напољу, простор је једноставно имао ограничен број мјеста, незадовољство је прерасло у насиље. 
    
Каменице су полетјеле. Било је туче између студената и припадника омладинских радних бригада, којима је манифестација и била намењена. 
    
Пошто је програм морао да буде прекинут, с циљем да се ситуација доведе у ред, услиједила је интервенција милиције, њих неколико десетина. Организатори су приоритет дали акцијашима, а изгледа да је на том трагу била и интервенција милиције.    
    
Током те ноћи у Студентском граду проношене су невјероватне гласине о репресији, неправди, наводно погинулом студенту. 
    
Незадовољни су напали акцијашко насеље и делом га демолирали. Било је оштећених возила, сукоби са милицијом су настављени и током ноћи, разваљена је и опљачкана локална продавница. Група демонстраната која је приведена пуштена је током ноћи након саслушања.
    
Негдје пред зору, објављено је да је образован Акциони одбор те да слиједи окупљање ујутру 3. јуна, у Студентском граду.
    
Одлучено је да се демонстрације наставе у најужем центру града на Тргу Маркса и Енгелса (данас Трг Николе Пашића) несумњиво с намером да се тим путем привуку и други на протест.
    
Колона која је кренула из Студентског града заустављена је код подвожњака. Уследили су преговори. Претходно, незадовољницима су се придружили поједини професори, као и званичници тадашњих власти, у намјери да примире бунт, без успеха.
    
Негдје око поднева уследила је интервенција милиције. Укупно, евидентирано је да су повријеђена 134 лица, међу њима 21 милиционер.   
    
Пошто су се демонстранти повукли у Студентски град појавила су се два прогласа, која се сматрају најбитнијим документима студентских протеста 1968. Били су то "Проглас студентима и грађанима Београда", као и "Резолуција студентских демонстрација". 
    
Прогласи су садржали општа мјеста о социјалној правди, супротстављању репресији, осуде неједнакости и слично.
    
Слиједили су зборови студената по факултетима и окупљања и протести унутар универзитетских здања, највише у згради Филозофског факултета, односно Ректората, пошто је излазак на уличне демонстрације био онемогућен, односно забрањен.
    
Предвече тог дана објављен је штрајк универзитета, након састанка на Филозофском. Акциони орган, започео је издавање Билтена. Свакодневно је наредних дана објављивано ванредно издање листа Студент. Позивани су грађани да се придруже. 
    
Окупљања су трајала укупно седам дана. Упамћена су надахнута и драматична обраћањима разних јавних личности. Посебно је у сећању остао наступ Стеве Жигона, у улози Робеспјера, цитат драмског текста "онима који су издали револуцију". Стицај околности је био да се управо у то време у Југословенском драмском позоришту давала представа "Дантонова смрт" у којој је Жигон глумио Робеспјера.
    
Општа атмосфера протеста, пароле, покличи, транспаренти, сва иконографија, изражавала је с једне стране лојалност идејама социјализма, а с друге, упадљив је био позив на виши ниво марксиситичке правоверности. 
    
Тако је универзитет назван "Црвени универзитет Карл Маркс". Вероватно најупадљивија парола била је  "Доле црвена буржоазија". Махало се транспарентима на којима су били ликови лидера од Јосипа Броза Тита до Ернеста Че Геваре. Појавила се и химна протеста "Лева, лева, лева".
    
Захтеван је строжији социјализам. Тадашња власт је оптуживана због социјалних неједнакости. Поједини званичници прозивани су због луксуза и злоупотреба. Из неког разлога мета напада је, са таквим оптужбама, посебно био Бранко Пешић, дугогодишњи градоначелник Београда, апсолутно неоправдано, без икаквих реалних основа. Ширене су невјероватне измишљотине. 
    
Међу онима који су се у овој или оној форми придружили протесту постојали су притом, како најчешће бива, најразличитији мотиви, од тотално лијевих, анархистичких, па све до грађанских. 
    
Све је, међутим, остало искључиво унутар универзитетских здања.
    
Предсједник Јосип Броз Тито обратио се јавности увече 9. јуна, нагласивши да највећи део оних који протестују то чине с добрим намерама, да је то "поштена омладина" чијим потребама и захтевима треба посветити више пажње. 
Био је то крај бунта 1968. године. Свјеснији омладинци, у центру града, повели су Козарачко коло.
    
Посљедице нису биле одмах видљиве. Поступно међутим, током наредних година, најистакнутији учесници протеста били су изложени разним видовима притиска, осим неколицине студентских првака, такође и група наставника.
    
Коначно, 1975. године са Филозофског факултета одстрањена је група предавача који су процијењени као најопаснији - Светозар Стојановић, Љубомир Тадић, Драгољуб Мићуновић, Михаило Марковић, Загорка Голубовић, Миладин Животић, Триво Инђић и Небојша Попов, углавном они који су од раније били уочени као сарадници часописа Праксис, односно Корчуланске филозофске школе. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.