Легенда о хајдуку Станку Сочивици и његовој борби против Турака: У крви је носио непокорени и слободарски дух

Оштре се јатагани и сабље дамаскиње, арбијама набијају и потпрашују кремењаче и кубуре и притежу колани на помамним атовима, што од силине њиште и играју, док по калдрми звони рески звук потковица. Овој хајци прићи ће још више људства из касаба на правцима потјере, а Татари су већ однијели наредбе за постављање бусија и засједа. Све се дигло не би ли сколили у руке једног опасног хајдука, којег пушка не бије и сабља не сијече.

Ко је омрзнути каурски јунак, што Турцима зададе толико јада да га овако бијесно прогоне?! Бијаше то главом Станко Сочивица, хајдучки арамбаша, што изађе на велики глас као страх и трепет караванских друмова од Црне Горе до Лике и Далмације.

Непосредан повод за ову хајку била је његова дрска похара турских трговаца пред самим вратима Сарајева. Многи се истакнути турски јунак и злица надао да ће баш он у зобници донијети главу овог опасног горског вука и тако задобити велику славу.

Вјеровали су да ће имати више среће од извиканих мегданџија, Аџије Смајића и неког Вилин-бега, који су дуго пријетили Сочивици, али неславно прођоше у судару с њим. Први оста без главе, док други, рањен, своју једва извуче на раменима. Али и из ове потјере Турци се вратише празних руку - као покисли, за разлику од надменог пријетећег изгледа када су полазили.

Додатну срамоту и горчину поднијеше када дознаше да им је Станко оставио поруку како је, одјевен у турске хаљине, безбрижно шетао Сарајевом све вријеме док су они прешпартавали сваки буџак и гудуру западно-босанских планина.

Овај и друге догађаје из свог живота већ остарјели славни харамбаша испричао је сињском љекару Ивану Ловрићу, који те приче на италијанском језику објави у Венецији 1776. године под насловом “Живот Станислава Сочивице, гласовитог морлачког хајдука”.

Књига је 20 година касније преведена на француски језик и објављена у Швајцарској и она у тадашњој Европи поста права сензација, послуживши као грађа и лајтмотив за многа књижевна дјела.

Међу првима је њене фрагменте у свој роман “Морлаци” унијела Јустина Розенберг, откривајући тамошњим читаоцима један до тада непознат свијет племенске и личне части, храбрости, правичности и пожртвовања наших горштака у одбрани својих светиња. Иначе, далматински католици тог времена православне Србе, претежно сточаре из Далматинске Загоре и Лике, називали су Морлацима.

Ловрић је у свом дјелу описао и многе хајдучке подвиге у којима су “лукава памет, дар за вођство, храброст и окретност” самог Сочивице доносиле успјех у акцијама његовој дружини, као и извлачење из најкритичнијих ситуација.

Неком приликом, кад се склони пред потјером у државу млетачке сињорије, на тражење травничког везира, провидур Далмације Франческо Диедо га изручи Турцима. Док је спровођен у Босну, тешко окованих руку и ногу по цичи зими, код првог хана извуче однекуд два-три дуката и Турке почасти ракијом. У наставку пута припитим Турцима попусти пажња, тад харамбаша сачека погодно мјесто и као паде с коња, при чему снажним замахом ланца на рукама сможди најближег Турчина. Искористивши насталу пометњу ко дивље звјере умаче у шуму и нестаде у врлетима, куда га Турци на коњима не могоше прогонити.

Његовим највећим подвигом ипак се сматра онај када је из тврдог травничког града спасио ропства своју жену и дјецу, пребацивши их у Далмацију.

Овај опасни човјек, сијевајућег ока, био је оличење чојства и јунаштва, правичан и пажљив према друговима, али ношен големом мржњом према насилним Турцима био је, према Ловрићу, спреман и на окрутан поступак.

Сурова стварност на његово лице је утиснула печат тврдоће, смјелости, издржљивости и самопоуздања, одавао је утисак присебности и хладнокрвности, али и готовости да сваког момента ступи у акцију.

Његови подвизи почетком деветнаестог вијека поново нађоше мјесто у европској литератури. У роману “Јован Збогар” аутор Шарл Одије уврстио је многе епизоде из четовања великог харамбаше, док је и сам Пушкин у својој новели “Крџалија” посегао за сликама из живота овог прослављеног јунака.

Сочивицу спомињу и други страни и домаћи аутори, путописци као Алберто Фортис 1774. године, али и многи каснији из 19. и 20. вијека, који су се бавили описом живота нашег народа под османском управом.

Ловрић у једном од својих записа наводи да је Станку био наклоњен и сам цар Јозеф Други, који му једном посла на дар нешто новца и чак поручи: “Волио би да ми неком приликом Станко лично исприповиједа свој живот”.

Горски цар

Иначе, Станко (Станислав) Сочивица рођен је у једном селу код Требиња, негдје на почетку 18. вијека. Овај епски, опјевани, легендарни хајдук, скоро 30 година живио је опасним животом “горског цара”. Од хајдучије није стекао готово ништа. Око 1772. године постаде поданик Беча, настанивши се у Грачацу, пошто је прихватио аустријску понуду да буде заповједник пандура, који су чували Лику и Крбаву од упада Турака. За ту службу доби годишњу плату од 28 дуката и нешто земље за обраду па је старост дочекао материјално збринут, у миру и сигурности, што је за људе његовог “заната” била права ријеткост. Непоуздан је често коришћени податак да се упокојио 1777. године, јер постоје тврдње савременика да је био врло крепког здравља и у осмој деценији живота, те да је доживио дубоку старост.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.