Краљевина Југославија подигла два, а Србија један мост на Дрини

Ријека Дрина важи за једну од најбржих, најљепших, најплаховитијих и најнепредвидивијих ријека на Балкану и због тога вијековима није премоштавана, а све до 20. вијека на њој је био само један стални и безбједни прелаз, а то је Мост Мехмед-паше Соколовића у Вишеграду.

На око 150 километара тока ове љепотице, која је због своје боје некада носила назив Зеленика, од Вишеграда до Зворника, кроз општине Сребреница и Братунац, између акумулационог Перућачког и Зворничког језера, постоје свега три моста.

Два гвоздена изграђена су у доба Краљевине Југославије, а трећи, бетонски мост, грађен је средствима Србије од октобра 2015. до маја 2017, а у употребу је пуштен 28. новембра 2021. године.

МОСТ МЕХМЕД-ПАШЕ СОКОЛОВИЋА БИО ЈЕДИНИ НА ДРИНИ

Мост у Вишеграду, према записима путописца Евлије Челебије, изграђен је око 1570. године по жељи и наређењу тадашњег великог везира Мехмед-паше, који је рођен у српској породици у селу Соколовићи код Рудог као Бајица Соколовић и као дијете одведен и потурчен у доба Османског царства, када су српска дјеца насилно одвођена и спремана за војску, што је у историји познато као данак у крви.

Његова задужбина завичају је управо овај мост, који је важио за један од најљепших и најбезбједнијих мостова тога доба.

О изградњи тог моста настало је најзнаменитије књижевно дјело на овим просторима роман "На Дрини ћуприја", за који је Иво Андрић добио Нобелову награду за књижевност 1961. године.

Вијековима је Дрина у средњем Подрињу савладавана кориштењем скела и ријетких чамаца којима су превожени људи, роба и стока. Скелама су и војске прелазиле са обале на обалу у бројним бунама и ратовима на овим просторима када "коњи и јунаци" нису могли да је прегазе. Већина промета обављана је скелама које су биле бројне на овој ријеци и још нису нестале. По тим скелама названо је и насеље Скелани, на Дрини код Сребренице.

Некада су били чувени и познати сплавари на Дрини. Они су у горњем Подрињу правили сплавове од дрвене обловине и спуштали их низ Дрину. Био је то веома тежак, напоран, захтјеван и ризичан посао. Требало је избјећи бројне "замке" и хриди да се сплав не насуче на брзој ријеци која је често надолазила у току сплаварења.

Сплавари су морали познавати сваки камен у ријеци и сваку стопу њеног корита.

Сплавовима је грађа превожена низ Дрину и Саву до Сремске Митровице, одакле су се сплавари враћали коњским запрегама или пјешке у своја села поред Дрине. А, онда све испочетка и тако данима, годинама и деценијама.

Сплаварење је била основна дјелатност великог броја мушкараца из овог подручја крајем 19. и почетком 20. вијека. Након изградње хидроцентрале на Дрини код Зворника, педесетих година прошлог вијека, сплаварење је замрло.

НОВИ МОСТОВИ ТЕК У 20. ВИЈЕКУ

Прве мостове на Дрини, скоро четири вијека након вишеградске ћуприје, подигла је Краљевина Југославија.

Настанком Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, која мијења назив у Краљевина Југославија, долази до уједињења простора на којима су живјели јужнословенски народи и напокон се брише граница на Дрини.

Због изражене вишеструке потребе граде се жељезни мостови између Љубовије и Братунца и између Бајине Баште и Скелана који су завршени 1926. године, док је годину касније започета изградња Моста краља Александра Првог Карађорђевића између Малог Зворника и Зворника, која је завршена за двије године.

Мостови код Братунца и Скелана нису преживјели Априлски рат 1941. године, будући да су их Нијемци минирали и порушили.

Мост између Бајине Баште и Скелана у сребреничкој општини пуштен је у употребу на Велику Госпојину 28. августа 1926. године, а њемачке трупе које су ишле уз Дрину према Бајиној Башти и Ужицу минирале су га 28. новембра 1941. године, наводи се у историјским изворима.

Након Другог свјетског рата ови мостови су поново изграђени на истим локацијама. Жељезне конструкције су подигнуте из ријеке, те је дио по дио исправљан и уграђиван поново.

Према подацима, мост у Скеланима обновљен је и поново пуштен у употребу за тадашњи Празник рада, 1. мај 1949. године.

Ови мостови су деценијама били жила куцавица за живот становништва средњег Подриња са обје обале ријеке. У социјалистичкој Југославији велики број људи из Љубовије, Бајине Баште и других мјеста у Србији радио је у сребреничким и братуначким фирмама, а мањи број је из ових општина радио у Љубовији и Бајиној Башти. На Дрини није било границе и слободно се обављао промет људи и робе.

Српско становништво из сребреничке општине, због одређене дозе несигурности и неке врсте притисака локалних муслиманских власти, масовно је куповало плацеве и правило куће у Бајиној Башти, чија је садашња половина становника поријеклом са простора Сребренице и Братунца.

Занимљиво је да су становници Братунца мост између овог мјеста и Љубовије називали љубовијским мостом, а мјештани Љубовије братуначким. За мост у Скеланима становници са обје обале Дрине кажу да је то скелански мост.

Мост у Скеланима био је мета муслиманских напада из Сребренице и у Одбрамбено-отаџбинском рату. На том мосту муслиманске оружане формације 16. јануара 1992. године, приликом упада у Скелане, убиле су већи број српских жена и дјеце који су се преко моста покушали спасити од смрти бјежањем у Бајину Башту.

Због великих страдања нису сачуване ни легенде везане за ове мостове, који су изван насеља, па нису били ни мјеста окупљања, као што су то мостови у градовима.

На Скеланском мосту прије пет година обављене су неопходна санација и заштита, док је Љубовијски мост у веома лошем стању и Влада Србије је планирала обезбиједити средства и најавила да ће ове године започети његова обнова.

"БРАТОЉУБ"

Због дотрајалости постојећих жељезних мостова преко Дрине код Братунца и Скелана, скоро двије деценије обустављен је теретни саобраћај преко њих, што је постало изражен проблем за становништво и привреду средњег Подриња.

Још у току посљедњег рата у БиХ почело се говорити о потреби изградње новог моста између Братунца и Љубовије и након вишегодишњих припрема, изградња моста почела је у октобру 2015, а завршена у мају 2017. године.

Становници овог краја спонтано су овом мосту дали име "Братољуб", што симболише спајање и заједништво једног народа са обје стране Дрине. Изградњу модерног бетонског моста дугог 227 метара, који поред двије коловозне има и бициклистичке и пјешачке стазе, у цијелости је финансирала Влада Србије.

Због кашњења са одлукама на нивоу БиХ и изградње интегрисаног граничног прелаза БиХ и Србије, мост је тек 28. новембра 2021. године предат на кориштење. Од почетка августа 2022. године преко овог моста и граничног прелаза почео је да се одвија теретни саобраћај, што је донијело олакшање привредним субјектима из ове регије, али и унутрашњости Србије, Републике Српске и БиХ, којима је овај гранични прелаз ближи, чиме остварују уштеде на превозу и скраћују вријеме транспорта робе.

Након најављене изградње брзог пута од Ваљева до Љубовије и изградње тунела, пут из Сарајевско-романијске и регије Бирач до Београда биће знатно краћи него када се користи пут преко Лознице и Шапца.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.