Краљевић Марко - неустрашиви заштитник беспомоћних
Иако је био владар релативно скромног историјског значаја, Краљевић Марко је током турске окупације постао један од најпопуларнијих јунака српске народне епике, али и усмене традиције уопште.
У српској народној епици му је посвећен један од циклуса пјесама. Сличан статус има и у традицијама других јужнословенских народа. Бугари га поштују као свог народног јунака под именом Крали Марко.
Запамћен је као неустрашиви заштитник слабих и беспомоћних, који се борио против неправде и дијелио мегдане са турским насилницима. Међутим, права истина о његовом животу је доста сурова и далека од народних пјесама које су га величале као највећег српског јунака.
Крунисање
Краљевић Марко, односно Марко Мрњавчевић, био је краљ од 1371. до 1395. године, а владао је само територијом западне Македоније са центром у Прилепу.
Његов отац, краљ Вукашин, био је савладар цара Стефана Уроша Петог, чија је владавина била обиљежена слабљењем централне власти и осамостаљивањем обласних господара у српском царству, што је поспјешило његов распад. Вукашинови посједи обухватали су земље у Македонији, Косову и Метохији. Он је 1370. године крунисао Марка за "младог краља", а ова титула укључивала је могућност да Марко наслиједи Уроша (који није имао дјеце) на српском престолу.
Марков отац, као владар тог дијела Македоније, опремио је војску са братом деспотом Угљешом. Та војска требало је да спријечи даљу најезду Турака на Балканско полуострво и поробљавање српских земаља. Нажалост, док су били утаборени на обалама ријеке Марице 1371. године, Турци су их без најаве напали и направили масакр. У Бици на Марици погинули су и Вукашин и његов брат, а његове земље пале су под турску власт.
Марко је послије тога законски постао краљ српске државе, али српски великаши, који су практично постали независни од централне власти, нису ни помишљали да га признају за свог врховног господара. Краљ Марко је у стварности постао само један од обласних господара, који је владао релативно малим подручјем у западној Македонији.
Снажан и способан борац
Као престолонасљедник, немоћан да учини нешто више, због турске надмоћи, постаје турски вазал. То је подразумијевало и његово ангажовање у војним операцијама турске војске. Убрзо се доказао као снажан и способан борац па је дошао до титуле турског везира, што је представљало висок положај у турском друштву.
Његово омиљено оружје је, баш као и у народним пјесмама, био топуз, којим је вјешто баратао. Задужбина му је манастир Светог Димитрија близу Скопља, познат као Марков манастир, изграђен 1376. године.
Погинуо је у бици на Ровинама 17. маја 1395. године, борећи се у Влашкој на страни Турака.
Ипак, 36 година послије Битке на Ровинама Константин Филозоф написао је Житије деспота Стефана Лазаревића, у којем је забиљежио предање да је уочи битке Марко рекао Константину Драгашу: "Ја кажем и молим Господа да буде хришћанима помоћник, а ја нека будем први међу мртвима у овом рату."
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
