Кордунашки процес Црна кутија крајишких Срба

У ЈЕДНОЈ од многих домументарних серија, посвећених имену и дјелу Јосипа Броза Тита, које разни телевизијски канали неуморно врте, недавно се као свједок појавио незаобилазни Стипе Месић. Хвалећи Брозов допринос настајању савремене хрватске државе, овај превртљиви политичар је не трпнувши изговорио: "Да није било Тита и његовог покрета, послије Другог светског рата Југославија би остала монархија, а врховни командант те државе био би Дража Михаиловић. То би истовремено значило да би трећина Хрвата била исељена, трећина побијена, а трећина покрштена".

Ова, у низу порука које стижу из Загреба, врхунац је лицемерја, не само што стиже од човјека који је испунио свој "повјесни задатак" и поносно саопштио да Југославија више не постоји, већ што цитира реченицу коју су изговарали доказани злочинци. Његова луцидност се свела на то што је само замјенио објект, па је умјесто Срби изговорио Хрвати. У његовој импрегнираној подсвијести очигледно доминирају хрватски национални програми, у којима је он, бар у једном, и учествовао, који су се заснивали управо на плану "трећину Срба побити, трећину иселити, трећину покрстити" и који је готово и реализован. Наравно, ово није био случајни егзибиционизам човjека који је мijењао партије и убиjеђења, већ саставни дио вишегодишњег и свакодневног тровања младих људи о пљачки Хрвата и Хрватске и промјени слике о ономе што се збивало током прошлог вијека.

ХРВАТСКИМ првацима је од самог оснивања заједничке државе било јасно да нема опстанка Југославије без ријешавања хрватског питања. И нису крили које је то рјешење. Анте Трумбић, члан Југословенског одбора, већ почетком двадесетих година рећи ће да је улазак Хрвата у заједничку краљевину само први корак ка самосталној Хрватској.

И у Југославији није било другачије. Публициста Перо Симић, истраживач живота и дијела Јосипа Броза, пронашао је документ о искључивости хрватских руководилаца још на Вису 1944, када највећи дио Хрватске није још био ослобођен и гдје се слободно вијорила шаховница Анте Павелића. Већ крајем септембра те године године адвокатски приправник Првослав Васиљевић, шеф прес-бироа Повјереништва за информације у Титовој привременој влади, упутио је писмо Миловану Ђиласу, у коме се жали на хрватског пјесника Владимира Назора, предсједника Земаљског антифашистичког вијећа народног ослобођења Хрватске. Назор је, 27. септембра упао код Васиљевића и бахато питао ко уређује Билтен Прес бироа, а када је добио одговор, по наводима из Васиљевићевог писма, Назор је строгим гласом рекао:

- Ја сам те позвао да разговарамо о једном веома важном питању, преко кога ја као Хрват и предсједник хрватске државе не могу да пређем ћутке. Ви сте у Билтену завели језик београдске чаршије, ви га намјећете и поред тога што се налазите на територији хрватске државе. Нас Хрвате то вријеђа и ми нећемо језик београдске чаршије. Док сте овдје на нашој територији имате да пишете хрватски, а кад одете у Србију пишите и говорите како год хоћете, мене се то ништа не тиче - саопштио је Назор.

Васиљевић му је, такође, према наводима из писма Ђиласу, одговорио:

- Ми смо водили рачуна о језику, јер то сматрамо веома важним питањем. И дискутујући принципијелно о томе, другови Рибникар и Ђилас рекли су нам да језик у свим нашим издањима има да буде и хрватски и српски. Наиме, преводиоци Хрвати преводиће текстове хрватским језиком, а Срби српским језиком. Тај принцип равноправности српског и хрватског језика брижљиво спроводимо у раду, а колико водимо рачуна о томе, нека послужи као доказ то што имамо и посебног лектора за хрватски језик - пише Васиљевић. - Као што сте видели, код нас има и Срба и Хрвата, чак Хрвата више и није тачно да ми у Билтену намећемо само српски језик или језик београдске чаршије, као што га ви зовете, већ има и хрватских текстова. Не можемо да тражимо од Срба да пишу хрватски, између осталог и због тога јер они тај језик не знају.

На то је, према наводима Васиљевића, Назор рекао:

- Не може више тако да буде. Док сте овдје, на територији Хрватске, имате да пишете хрватски. Све што из Хрватске излази и у њу улази, има да буде на хрватском језику. Ко не зна хрватски, не може ни да ради код вас - рекао је Назор.

НЕКОЛИКО мјесеци раније, када су озеленеле кордунашке шуме руководство КП Хрватске, на челу са Андријом Хебрангом и Владимиром Бакарићем креће у први отворени обрачун са српским живљем. Почиње Кордунашки процес, "црна кутија" историје крајишких Срба прошлог вијека. Скоро полувијековна непомућена владавина КП Хрватске није дозвољавала да се добије поштена слика тог времена. Појединци који су то покушавали морали су да заобилазе низ моралних и интелектуалних замки.

Зашто је изабран Кордун да се баш ту искаже моћ нове комунстичке власти. Још од краја 1941. године био је углавном слободан. Ни окупационе снаге, а још мање оружници Независне Државе Хрватске нису имали приступ тој територији. А тај простор је био довољно велик и са бројним становноштвом да је било сасвим природно да се успостави нова власт и да се организује живот људи у ратним оквирима. Идеји да се оснује "Одбор народноослободилачког фронта Кордуна" први се супротставља Владимир Бакарић, тада комесар Главног штаба Хрватске. Основна идеја хрватских комуниста је била да се Кордуном не може владати из Војнића већ из Загреба.

Илија Жегарац на суђењу

Страх од федерализације Хрватске показан је на дјелу. Најугледнији људи са Кордуна оптужени су за велеиздају, да су неустановљених дана 1942. и 1943. године и током 1944. на Кордуну, углавном у Војнићу и његовој околини, у више наврата злонамјерно распиривали нерасположење и незадовољство према стању створеном народноослободилачком борбом, неистинито приказивали тековине НОБ, а нарочито истицали да Партија тражи превише жртава од народа. Затим да су говорили да је народноослободилачки покрет, наводно "протусрпски и великохрватски", да се према Србима поступа безобзирно, док се према Хрватима поступа обазривије, да су Срби на ослобођеном подручју Хрватске запостављени, прогањани и потлачени.

Епилог Кордунашког процеса је био застрашујући. Оптужени Вељко Кораћ, Илија Жегарац, Љубо Вујичић, Милан Момчиловић и Марко Мркић осуђени су на смртну казну стрељањем. Драгић Бунчић, Душан Балчин, Милица Вујичић, Милић Напијало, Мелан Напијало, Јово Балчин и Љубо Мартиновић осуђени су на вишегодишњи принудни рад и губитак грађанских и политичких права.

ПОСЉЕДЊИ озбиљан покушај да се заустави погубна политика према Србима у Хрватској забиљежен је 1950. године. Схвативши суштину комунистичке идеје у новој Југославији, односно Хрватској, тројица министара у Влади у Загребу, Срби Раде Жигић, Душко Бркић и Станко Опачић Ћаница отворено постављају питање због чега се у обнови запостављају крајеви са већинским српским живљем, а у којима је био најјачи партизански покрет. Хрватска страна, на чијем је челу опет Владимир Бакарић, одбија било какав разговор. Тројицу министара Срба проглашава информбировцима, великосрбима, и разбијачима братства и јединства. Казна се знала - Голи оток. Радета Жигића ту и убијају. Ћаница се послије вишегодишње робије враћа на свој Кордун и живи у самоизолацији, све до 1991. године, када са породицом одлази у Шабац, гдје умире три године касније. Душко Бркић је окончао живот прије десетак година, у Београду. У обрачуну са овом тројицом тада угледнијих Срба, нажалост, предњачили су Срби, комунисти из Хрватске, потпомогнути најутицајнијим руководиоцима из Београда.

Кадрови за одбрану земље

ПРЕДСЕДНИК Српске академије наука и умјетности Александар Белић је, препоручујући се новим властима, врху ЦК КПЈ јавио како се у "разним круговима" у Београду коментарише кадровски састав Комисије за обнову земље и Повјереништва за трговину и индустрију:

- И најнижи чиновници у Комисији и у Централном статистичком уреду већином су Хрвати и Словенци.

- У Повјереништву за трговину и индустрију сви су са већим положајем Хрвати: Херцигоња, Љубичић, Ломпар, Булић, Ковач и Словенац Павичић.

- На челу Државне управе народних добара: Златарић (Хрват) и још шесторо Хрвата, петоро Срба, три Словенца, један Македонац и четворо Црногораца.

У најужем руководству КПЈ неко је на врх прве странице овог документа својеручно написао: "Ове је примједбе доставио Александар Белић као мишљење, замјерке и разматрање разних кругова и појединаца у Београду".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.