Коме је сметала истина о битки за Оџак
Дан побједе над фашизмом и ове године обиљежен је грандиозно у Москви и цијелој Русији која осам деценија након завршетка највећег војног сукоба у историји човјечанства и даље стоји усправно у борби за одбрану историје и против ревизионизма. Покушаји оспоравања заслуга Црвене армије за коначни слом Хитлерове Њемачке, фашизма и нацизма нарочито су појачани након избијања рата у Украјини, али службена Москва не дозвољава да било ко наруши оно што је историјска истина.
Годишњице попут ове увијек су прилика за подсјећање на кључне моменте слома Трећег рајха. Историја је забиљежила да је Њемачка капитулирала чак два пута. Први пут 7. маја у француском граду Ремс, када је капитулацију потписао генерал Алфред Јодл. Међутим, вођа Совјетског Савеза Јосиф Стаљин успротивио се том покушају тражећи категорично да капитулација буде потписана у граду одакле је све кренуло. Савезници су пристали на тај захтјев па је нови документ потписан дан касније у Берлину, а капитулацију у име Њемачке потписао је Вилхелм Кајтел. Планирано је било да “церемонија” буде изведена око 23 часа, међутим, због мањих несугласица о садржини документа процес се отегао до неколико минута иза поноћи па је све фактички потписано 9. маја. Међутим, документ је датиран на 22.43, 8. маја те су још од тада остале недоумице да ли Дан побједе над фашизмом ваља славити 8. или 9. маја. Ипак, чак и у 22.43 по берлинском времену, у Москви је већ био 9. мај и отуда је тај датум остао коначан.
Шта је поручио БРОЗ
О битки за Берлин, самоубиству Хитлера и његовог најоданијег сарадника Јозефа Гебелса све је мање-више познато. Познат је и развој ситуације у данима који су услиједили, а интересантно је да се 9. маја 1945. народима Југославије путем радија обратио и Јосип Броз Тито. У штампи су тог дана објављени телеграми које је велики вођа упутио званичницима САД, Велике Британије и СССР-а, Харију Труману, Винстону Черчилу и самом Стаљину, а у говору је Тито посебно захвалио “генијалном руководиоцу Стаљину”.
- На дан ове велике побједе Уједињених народа над заједничким непријатељем мисли свих наших народа Југославије упућене су са захвалношћу славној и непобједивој Црвеној армији - ослободитељици и њеном генијалном руководиоцу Стаљину. Упућене су са захвалношћу херојским народима Совјетског Савеза који су у овој натчовјечанској борби дали највеће жртве. Упућене су нашим великим савезницима Енглеској и Америци, и њиховим армијама, који су за побједу праведне ствари Уједињених нација дали велике жртве. Наше мисли упућене су свим оним народима који су се борили и патили у фашистичком ропству. На овај велики дан побједе упућене су мисли наших народа браћи по оружју и крви на Балкану, који су такођер издржали велике патње од истог непријатеља и дали свој дио у овој величанственој побједи. Девети мај 1945. године јесте дан заједничке побједе, јесте заједнички празник свих Уједињених народа. Желимо да овај велики дан буде дан надахнућа и тежњи свих Уједињених народа ка тајном миру и међусобном разумијевању. Увјерен сам да тумачим жељу свих народа када кажем да би се народи Југославије осјетили срећни да и послије ове велике побједе на бојном пољу влада међу Уједињеним нацијама иста једнодушност и разумијевање у миру као што је владала и у рату - навео је Броз.
Совјетска застава на Рајхстагу у вријеме док су трајале жестоке борбе за Оџак
Иако је 9. маја 1945. практично означен крај Другог свјетског рата, борбе на појединим локацијама потрајале су још неко вријеме. Једна од тих локација налазила се на подручју Југославије, а данашње Босне и Херцеговине. Ријеч је о градићу Оџак у Посавини.
“У тренуцима када је у Берлину Хитлер већ потегао пиштољ да убије Еву Браун, у часу када су наше трупе улазиле у ослобођени Загреб, а батаљони Корпуса народне одбране Југославије енергично се обрачунавали са остацима четничких и усташких снага широм земље, на ушћу Босне у Саву тек су почеле да се распламсавају праве битке. Овде је тек почињао рат, с много погинулих на обема странама. Трајаће све до 25. маја 1945. године - читавих шеснаест дана после завршетка Другог светског рата. Борбе вођене од 16. до 18. априла биле су жестоке, уз сталне јурише на усташка утврђења. Иако су у њима с партизанске стране учествовале јединице навикле само на победе - 25. српска дивизија и 27. дивизија, очајнички отпор усташа био је веома упоран. Наших избачених из строја било је 630, међу којима и Спасо Мићић, командант 16. бригаде 27. дивизије, кога је након Мићићеве погибије заменио Омер Дедић. Усташе су овој бригади уништиле цели један батаљон. Наше снаге су од наоружања изгубиле батерију топова, три бацача и једну противтенковску пушку. Борило се само јуришима и контрајуришима, прса у прса, огорчено - објављено је у београдском недјељнику НИН 1975. године, три деценије након “битке за Оџак”.
А шта се заиста догодило и како је дошло до битке, историја ни пуних осам деценија касније није дала потпун одговор. Факт да је једно усташко утврђење у малој варошици пало неколико недјеља након Берлина свакако није незанимљив па да му историчари не посвећују пажњу. Са данашње дистанце гледано, могуће је да је нова комунистичка власт намјеравала да ту причу гурне у други план имајући у виду да су партизанске снаге беспотребно претрпјеле велике губитке у борби против присталица идеологије која је одавно била побијеђена.
Порука Павелићу
Према доступним подацима, партизанске снаге предводио је Милош Зекић, док је на челу усташких јединица био Петар Рајковачић. Та група усташа није кренула у повлачење према Блајбургу са остацима зликовачких јединица, него је крај рата дочекала у Оџаку повремено поручујући чак и Анти Павелићу да “ако није сигуран у Загребу” слободно дође у Оџак.
Петар Рајковачић (сједи напријед с десне стране)
- Мало је позната чињеница да је последња битка у Европи била битка за Оџак, сада у БиХ, а тада на територији злочиначке НДХ и да је вођена од 16. априла до 28. маја 1945. Требало је окончати борбе до 25. маја, на Титов рођендан, али су до тада ујутру јединице 20. романијске и 19. бирчанске бригаде у саставу 27. српске ударне дивизије успеле да заузму само место Оџак, док је цела операција завршена три дана касније. Операцијом је руководио командант 27. српске ударне дивизије потпуковник Милош Зекић, а команданти бригада су били: 20. романијске мајор Радомир Шћепановић, 16. муслиманске мајор Спасоје Мићић, 19. бирчанске мајор Милош Тришић и 14. средњобосанске мајор Стеван Кнежевић. Подаци о јачини јединица у људству и наоружању варирају, али страни извори кажу да су усташке снаге имале око 4.200, а партизанске око 9.000 бораца. Супротно овоме, усташки свештеници, надалеко познати Крунослав Драгановић (“пацовски канали”) и Грга Вилић спомињу невероватне бројке да је са усташке стране било само око 1.700 “домољуба”, а партизанских “комунистичких злочинаца” преко 20.000 те да је однос снага био 11:1. Нажалост, исто се тврди и у савременим хрватским “изворима” уз тврдњу да су “у Посавини и Оџацима 1945. ударени темељи модерне и самосталне Хрватске”! О жестини ове битке говори чињеница да су већ на самом почетку погинула чак два од четири команданта бригада: Спасоје Мићић и Милан Тришић, које су заменили Омер Дедић и Ратко Јовичић - записао је прије неколико година на веб страници удружења “Јадовно” др Душан Шћепановић.
Територија данашње општине Оџак
Додао је да је биланс партизанске побједе био страшан.
- Преко 1.200 погинулих партизанских бораца, од тога два команданта бригада, један политички комесар и преко 30 официра! Код усташа је било преко 1.500 погинулих и око 1.000 рањених и заробљених. Међу онима који су успели да се пробију је био и Петар Рајковачић с породицом. Епилог и последице битке за Оџак су и данас контроверзне и обавијене велом тајне. Неспорно је да су партизанске јединице однеле победу, али остају питања зашто је ова операција толико дуго трајала, зашто Генералштаб ЈА није раније укључио авијацију и тенковске јединице и да ли је било неопходно да погине толико младих бораца када је рат већ био завршен - упитао се Шћепановић.
Петар Рајковачић никада није пронађен. Постоје двије верзије његовог краја. Према првој, након успјешног пробоја извршио је самоубиство, а према другој, након рата се обрео у Шпанији, гдје је наводно виђен неколико пута.
Занимљиво је да су поједини хрватски медији у протеклим деценијама писали о битки за Оџак вјешто избјегавајући чињеницу да је у питању било посљедње усташко упориште у ослобођеној Европи. У појединим текстовима могу се пронаћи и елементи глорификације, па чак и отвореног величања оних који су те 1945. дефинитивно били на погрешној страни историје.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
