Кочићева политичка активност

"Отаџбина"

У оквиру овог политичког покрета Кочић је од јуна 1907. издавао у Бањој Луци лист "Отаџбина", у коме је против режима у Босни писано тако оштро да је већина бројева заплијењена, а уредници судски гоњени по Закону о штампи. За инкриминисане ставове у "Отаџбини" одржано је Кочићу суђење 9. октобра и 6. децембра 1907. пред бањалучким Окружним судом, на којем је осуђен на дужи затвор, заједно са одговорним уредником Васом Кондићем.

Како је те пресуде потврђивао Врховни суд, чак и за претходни истражни затвор, одлежао је у бањалучком и тузланском окружном затвору, са малим прекидом, од почетка октобра 1907. до децембра 1908. Док се налазио у затвору, у "Отаџбини" је почетком марта 1908. објављен чувени чланак "Мирише барут", због кога је лист обустављен, а његови издавачи оптужени за велеиздају и од војног суда осуђени на дугогодишњу робију. Вријеме око анексије Кочић је провео у затвору.

Истраживање

Пошто се у родном селу опоравио од посљедица тамновања, Кочић је с пролећа 1909. покушао да научно, по методи Јована Цвијића, истражи насеља и поријекло становништва на Змијању, па је с тим циљем обишао више змијањских села и у њима се дуже задржавао, нарочито у Горњем Раткову. Прикупљени материјал, углавном народна предања, изложио је у приповијеци "Змијање", коју је са две-три новије своје ствари објавио у збирци "Јауци са Змијања" (Загреб 1910).

У вези са радом на истраживању традиције, Кочић је са групом својих пријатеља почетком 1910. покренуо у Бањалуци мјесечни часопис "Развитак", у коме је, поред расправљања разних културних питања, почео објављивати и свој посљедњи већи књижевни рад, сатиру "Суданија" (објављена засебно у Сарајеву 1912). "Развитак" није био дужег вијека и од њега је изишло само шест бројева.

Посланик

На изборима расписаним послије проглашења босанског устава, Кочић је у мају 1910. изабран у први босански Сабор на јединственој српској листи, као посланик ИИИ курије за Бањалучки срез. Заступајући у Сабору крајишке сељаке, он је све вријеме био на услузи и социјалистичком радничком покрету, који у Сабору није имао својих представника. Са Српским клубом се Кочић разишао већ на почетку саборског рада, приликом расправе о првом босанском буџету, када је Српски клуб, противно споразумно утврђеном програму, одлучио да гласа за буџет.

У љето 1910. Кочић је подстакао велики сељачки покрет у Крајини и Посавини, тзв. штрајк, у којем су сељаци јавно демонстрирали против постојећих кметских односа, изјављујући да неће убудуће давати трећине земљопосједницима.

Када је у Сабору поведена расправа о владином законском приједлогу о факултативном откупу кмета, Кочић је у своме чувеном аграрном говору од 4. априла 1911. пледирао за обавезно разрјешење кметских односа, уз интервенцију државе, а из јавних средстава. Ово мишљење, с којим у тадашњем Сабору није могао продријети, он доцније износи са својом посланичком групом, познатом под именом група око "Отаџбине", која је у неколико наредних саборских избора показала да у народу има јак ослонац. Под јесен 1911. Кочић је поново покренуо "Отаџбину", овог пута у Сарајеву и у њој развио значајну публицистичку дјелатност.

Болест и смрт

Међутим, болест је ускоро прекинула Кочићево политичко и књижевно дјеловање и од краја 1912. он је већ тешки болесник. По препоруци пријатеља и љекара отишао је почетком 1914. на лијечење у Београд, гдје је смјештен у душевну болницу, из које више није изишао. Ту је дочекао и Сарајевски атентат и почетак Првог свјетског рата, бомбардовање Београда, па најпослије и трагичну окупацију Србије.

Умро је усред Првог свјетског рата, 27. августа 1916. године, у 39. години, од прогресивне парализе, која је тада била неизљечива. Национални револуционар, који је цијелог живота био борац и вјесник народног ослобођења, провео је своје посљедње дане сломљен и немоћан, у вртлогу страшног ратног збивања, не дочекавши да види како је омрзнути завојевач најпослије скршен и избачен из земље.

Горан Ђуран, Аутор је архивиста-истраживач у Архиву РС

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.