Ко је заиста био Иво Андрић?

Тако је у аутобиографским записима ‘Знакови поред пута’ узалуд говорио једини наш књижевни нобеловац Иво Андрић, који ће уочи Интерлибера добити прву хрватску монографију названу ‘Господар приче’ из пера академика Крешимира Немеца, а у издању Школске књиге, пише vecernji.hr.

Овај портал пише о "опсежној и интригантној књизи", којом Школска књига закључује свој велики подухват, штампање Изабраних дијела Иве Андрића.

Немец се потрудио да склопи што је могуће прецизнију Андрићеву биографију иако су и ту неке непознанице остале непознанице. Андрић је за живота пажљиво скривао своју интиму, имао је мало пријатеља, врло узак круг рођака...

Отац му је умро када је имао само пет година (а прије тога је напустио Андрићеву мајку Катарину и сина), дједа по мајци Антун Пејић објесио се у сарајевској болници 1894. године...

Рођење Иве Андрића уписао је у матици рођених Цркве Светога Ивана Крститеља у Травнику жупник Јурај Пушек под редним бројем 70. Ту је записано да је Иван Андрић, законити син управника Антуна Андрића (1863 – 1896.) и мајке Катарине (рођене Пејић), рођен 9. априла у Травнику у Улици Зењак бр. 13, крштен у католичкој цркви.

Андрић је био и понављач седмог разреда сарајевске Гимназије, масон, дипломата, предсједник тајне ђачке противаустријске организације Хрватска напредна омладина, али и члан Стојадиновићеве Југословенске радикалне заједнице, амбасадор Југославије код Адолфа Хитлера, али и предсједник Савеза књижевника Југославије након Другог свјетског рата и члан Комунистичке партије, али никада Титов интимус попут Мирослава Крлеже.

Андрић "фратарско дете"

Академика Немеца "Вечерњи" пита да ли је утврдио мјесто пишчевог рођења и које је право Андрићево име, Иво или Иван?

"Мјесто рођења Иве Андрића остаје и даље неодређено. Довољно је погледати пишчеве биографије и податке по лексиконима или енциклопедијама: подједнако се наводе и Травник (махала Зењак) и Долац. Тешко ћемо доћи до праве истине, а можда је није знао ни сâм Андрић. Можемо прихватити оно што имамо, а то је крштеница у којој пише да је рођен у Травнику. У рестаурираној кући у Травнику данас је, као што је познато, и пишчев спомен-дом. Андрић је крштен као 'Иван', а то име се наводи и у његовим школским свједочанствима. Послије је 'Иван' остао само за кућну, породичну употребу, док се као јавна особа Андрић потписивао као 'Иво'. Само на насловници првог издања књиге ‘Пут Алије Ђерзелеза’ стоји ‘Иван Андрић’, због чега је писац послао београдском издавачу Цвијановићу протестно писмо из Рима: ‘Па не знам ко ми надену ново име Иван (?!) кад се ја као писац и као указно лице пишем Иво.'

Не знамо довољно ни о Андрићевом породичном поријеклу. Истраживањем Андрићевих коријена највише се бавио Мирослав Караулац. Он наводи да Андрићеви преци (по оцу) потичу из једног засеока на обронцима планине Чемерно, на самој ивици Сарајевског поља. Притом се позивао на прве писане трагове презимена Андрић у извјештају канонских викара који су повремено обилазили провинцију и пописивали католичке породице потврђујући мирпомазање. Међутим, новија истраживања показују да пишчево поријекло води од лозе Мишића-Андрића из сарајевског насеља Забрђе.

Наравно, треба споменути и проблем „очинства", тј. често подгревану тезу да је Андрић заправо "фратарско дијете", пише "Вечерњи".

Она ипак остаје у апокрифној зони, сматра академик Немец, који истиче да је од 1933. до 1939. Андрић ишао у цркву.

* Коју? Је ли остао католик или је прешао на православље?

"Андрић није прешао на православље. У периоду који помињете одлазио је у фрањевачку Цркву Св. Анте у Брегалничкој улици. Одржавао је присне контакте с београдским фрањевцима: Аугустином Чичићем, Љубом Хргићем и нарочито Јозом Маркушићем, пјесником и гвардијаном београдског фрањевачког самостана. Београдска чаршија звала је Андрића ‘фра Иво’, а послије рата ‘друг фра Иво’. Постоји низ потврда да је писац славио католички Божић. Једну индикативну анегдоту препричава и Андрићев пријатељ, дипломата и писац Бранко Лазаревић, у ‘Дневнику једнога никога’: ‘Кад му је (Андрићу) један чиновник Министарства, погрешно честитао божићне празнике, осорно и јетко му је одговорио: ‘Ја сам католик, ја нисам православни!’ То је, можда, једино до чега држи. Он је, ако је нешто, католик.’ Послије рата Андрић је, као што је познато, пристао уз нову власт, а касније је постао и члан КП", каже Немец.

* О Андрићу се често говорило као о човјеку превртљивих политичких ставова. Зашто је Андрић, као афирмисани дипломата ког је у дипломатску службу увео Тугомир Алауповић, његов некадашњи професор књижевности из Сарајева, у осјетљивом периоду уочи Другог свјетског рата чак приступио Југословенској радикалној заједници контроверзног Милана Стојадиновића?

"Андрић је био политички опортуниста. Вешто је скривао своје право лице; развио је посебну тактику маскирања и вешта прилагођавања новонасталим приликама. Служио је ревносно и контроверзним политичарима, попут Цинцара Марковића или Стојадиновића. У Југословенску радикалну заједницу уписао се вјероватно из страха за посао и каријеру. Ипак, ни релације са Стојадиновићем ни чланство у ЈРЗ нису биле препрека да се послије рата стави у службу комунистичких власти. Заправо, није тешко открити коријене Андрићевог политичког камелеонства. Он је врло брзо, већ 1919, доживио слом својих младобосанских идеала, разочарао се у новостворену државу („прву Југославију") и касније је желио само удобан живот како би могао мирно да се посвети писању и књижевности. Зато је био спреман на бројне и болне компромисе. Тачно је једном за њега рекао Ђилас: ‘Андрић је био потребан политици, а не политика њему’", истиче Немец.

* Да ли је скинут вео тајне с наводних Андрићевих политичких текстова објављених под псеудонимом у часопису "XX вијек", а у којем је Андрић објавио и новелу "Поручник Мурат", посљедњу коју је написао ијекавицом?

"У часопису ‘XX вијек’ објављена је серија од дванаест спољнополитичких коментара потписаних псеудонимом Патриус. У чланцима се, рецимо, поздравља Аншлус, велича њемачка политика у Европи, оправдава спољна политика Милана Стојадиновића и поздравља његова посета Хитлеровој Њемачкој. Неки истраживачи Андрићевих дјела (Калезић, Поповић) су заступали тезу да се иза серије тих чланака као аутор крије управо Иво Андрић. Псеудоним Патриус приписују Андрићу и поуздани аналитичари књижевних псеудонима: Давор Капетанић и Мирослав Ваупотић. Након спроведене лингвистичко-текстуалне анализе, тезу о Андрићевом ауторству чланака оспорио је Иво Тартаља. Међутим, питање је колико је лингвостилистика у таквим случајевима поуздана метода. Андрић је 1939. по налогу Милана Стојадиновића, а поводом посјете грофа Ћана, италијанског министра спољних послова, написао и контроверзни Реферат о албанском питању (објавио га је и коментарисао Богдан Кризман у „Часопису за сувремену повијест" 1977. године). Знамо поуздано да је Андрић аутор тог текста, али текстуална анализа тешко би потврдила да се префињени стилиста Андрић може тако вјешто прилагодити бирократско-политичком дискурсу, политичким фразама и формулама", мисли академик Немец.

Пријем код Хитлера

У књизи "Господар приче" Немец описује и Андрићева амбасадорска искуства у Берлину. Помало је необично да је Хитлерова Њемачка прихватила Андрића за југословенског амбасадора с обзиром на то да је Андрић био присталица атентата на надвојводу Фрању Фердинанда, поборник уједињења јужнословенских народа и увјерени противник германизације. Ипак, Немец пише да је Виктор вфн Хирен, шеф њемачке амбасаде у Београду, слао телеграме на више берлинских адреса у којима заговара да се Андрићево именовање прихвати. Андрића описује ријечима: „Он течно говори њемачки, има око 45 година, неожењен је, Хрват је из Босне, писац по занимању и увијек је био сматран једним од политички најспособнијих руководилаца у дипломатској служби Југославије. За вријеме свог дугог дјеловања у Министарству спољних послова Андрић је увијек одржавао врло присне односе с амбасадом Њемачке и у свим преговорима показивао је дубоко разумокевање захткева и интереса њемачке политике. Сврха његовог упућивања у Берлин је да се покаже колико се велика важност придаје мјесту представника у Берлину и како постоји снажна жеља да се нагласи континуитет садашње политике према Њемачкој. Андрић је добио одликовање Гроскреуз након посјете господина Нојрата Београду."

Како се наводи у Немецовој књизи, Андрић је обучен у тамноплави фрак извезен златним шарама, огрнут пелерином, с тророгим шеширом украшеним бијелим нојевим перјем на глави, 19. априла у присуству министра спољних послова Јоакима фон Рибентропа предао дипломатску ноту њемачком канцелару Адолфу Хитлеру. Након церемоније одржан је и пријем на којем је Хитлер био домаћин. Канцелар је с Андрићем куртоазно разговарао о унапређењу њемачко-југословенских веза у науци и култури. Дан након предаје дипломатске ноте Андрић је сједео у почасној ложи на великој паради приређеној у част Хитлеровог рођендана, пише Немец.

* А да ли је рашчишћена наводна Андрићева понуда да се за вријеме Независне државе Хрватске стави на располагање Анти Павелићу?

"О томе знамо мало и то углавном из емигрантске штампе. Према свједочењу Марка Човића, Будаковог секретара у Министарству вјера и наставе, Андрић је покушао да успостави сарадњу с НДХ. Посредник у томе био му је, наводно, пријатељ и кум Густав Крклец ,који је у то време живио у Земуну. Андрићеву жељу да се пресели у Загреб Крклец је пренио Човићу, а овај је о томе разговарао с министром Милом Будаком. Био је то вјероватно само Андрићев ‘пробни балон’ јер је, након повратка у Београд 1941. године, осјећао страх и потпуну неизвијесност. Све је ипак остало на тим површним контактима; Андрић је брзо видио да се ратна срећа окреће у корист савезника", тврди Немец.

* Иако је Андрић приватни живот скривао као змија ноге, у његовој биографији, Немец није могао да избјегне спомињање његовог избацивања из масонске ложе Препород у коју је примљен 1925. због љубавног односа с Персидом Кершенијевић, супругом књижевника Густава Крклеца, којем је Андрић био вјенчани кум!? Уосталом, Андрић се и вјенчао са удовицом пријатеља. Какав је уопште имао однос према женама?

"И о том сегменту у Андрићевом животу знамо релативно мало, а многе ствари су остале у сфери нагађања или трача. Андрић је помно штитио свој приватни свјет, своју интиму. Никоме није допуштао да у њега завири. Меша Селимовић, Андрићев добар пријатељ, наводи да је крио чак и наслове књига које је читао. Нема сумње да је Андрић волио жене и да су жене вољеле њега, али и о правој нарави односа с, рецимо, Еугенијом Гојмерац, Зденком Марковић или Исидором Секулић, знамо врло мало. И о љубавној афери с Крклечевом женом сазнало се тек из масонских извора. Андрић се оженио касно, у 66. години, с костимографкињом Милицом Бабић. Али, познавао ју је од раније. Кад је Андрић био амбасадор у Рајху и Милица је боравила у Берлину јер је њен супруг Ненад Јовановић тада био шеф југословенског Пресбироа. Дружили су се и Андрић је често залазио у њихов дом. Можда је већ тада планула љубав. Други важан сегмент су жене у Андрићевом опусу. Створио је низ магистралних женских ликова, од крхке Маре милоснице, преко фаталне Анике, еманциповане Лотике (На Дрини ћуприја), шкртице Рајке (Госпођица) до спиритуалне, нестварне, неухватљиве, идеалне Јелене, ‘жене које нема’", објашњава Немец.

* Врло је често, посебно у почецима свог књижевног дјеловања који су везани за Загреб, Андрић изузетно ружно писао о том граду. Зашто?

"Андрић се у Загребу није осјећао добро и никако није успијевао – како сâм пише – ‘да ухвати коријене’. Уписао је студије које није ни хтио ни волио (природне науке) јер је само за ту студијску групу могао да добије стипендију. Био је стално подстанар, врло сиромашан, често на ивици глади. Из неких приватних писама види се да је било тренутака кад је помишљао чак и на самоубиство. Био је и болестан: плућа су му била озбиљно ‘начета’. Добар дио загребачког периода провео је у Болници Сестара милосрдница у Виноградској. Биле су то године егзистенцијалних криза, тескобе, немира; нашао се на животном раскршћу, нешто је морао да предузме. Ипак и кад је отишао из Загреба и прихватио дипломатску службу (1919), он ни на својим новим дестинацијама није био срећан: незадовољство, тјескоба и меланхолија биле су његове сталне пратитељице. Видимо то из бројних писама из Рима, Букурешта, Трста, Граца, Марсеја… У односу на загребачко доба поправила му се само финансијска ситуација. Данас у Загребу Андрић нема ни улице ни трга. Његово име носи само једна основна школа у Сопоту. А ипак је овдје започео своју књижевну каријеру, овдје су му објављене прве књиге, овдје је постао књижевно име", истиче академик Немец.

* А како је Немец сарађивао са Задужбином Иве Андрића која је власник пишчевих ауторских права?

"Посао у вези с ауторским правима обавила је Школска књига; ја нисам сарађивао са Задужбином. Задужбина Иве Андрића основана је 1976. на основу усменог тестамента. У присутности двојице свједока, у сумњивим околностима, састављена је 5. децембра 1974. ‘Последња жеља Иве Андрића’. То је правно невјеродостојан и неовјерен документ; на њему нема Андрићевог потписа иако је он тада био при пуној свијести. У вријеме Југославије у Задужбини су били представници свих република; након рата она је постала само српска, а тако се и понаша тргујући Андрићевим ауторским правима. Подсјећам: Андрић је за живота инсистирао да његова Сабрана дјела објављују удружени југословенски издавачи (из Загреба, Београда, Сарајева, Љубљане, Титограда и Скопља). То јасно говори да није желио се сврстава само у једну националну ‘фиоку’. Сапиенти сат!", вели Немец.

* Да ли је монографијом и Андрићевим Изабраним дјелима тај писац коначно на велика врата ушао у хрватску културу?

"Андрић није Изабраним дјелима ‘ушао’ у хрватску културу јер из ње никада није ни ‘изашао’. Увијек је био популаран и радо читан. Ево једне занимљиве чињенице. У анкети ‘Мој најдражи писац’, коју је 1970. организовао Просвјетни одбор Хрватске, међу 40.000 средњошколаца у Хрватској Андрић је добио највише гласова. Проблем с Андрићем у Хрватској немају читаоци, него, на алост, културна и академска елита. Андрић је књижевна величина првог реда, њега треба заслужити. Вријеме ће показати да ли смо заслужили да буде (и) наш", закључује Немец.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.