Како су власти Канаде током Првог свјетског рата починиле историјску неправду према Србима

У вријеме Вилфрида Лоријера који је био премијер у периоду од 1896. до 1911. године Канада је отварала своја врата досељеницима из свих крајева свијета, посебно из Европе. На позив власти у Канаду долазе имигранти у потрази за слободом, бољим животом и извјеснијом будућношћу. Велики број Срба стиже почетком 1914. године прије свега из Аустроугарске, из Лике, Кордуна, Славоније, Далмације, Босне…. Одсјечени од матице, препуштени себи, у освит бурних догађаја дио Срба из тих крајева одлучује да крене на пут преко океана. Процјењује се да је у то вријеме у Канади било више од 8.000 Срба који углавном раде у рудницима и као кметови на фармама у огромним ненасељеним канадским пространствима.

Почетком Великог рата, Канада као британски доминион постаје савезник са силама Антанте, а самим тим и са Краљевином Србијом. Своју лојалност она испољава слањем војника и медицинског особља у ратне зоне. У љето 1914. године канадска влада премијера Роберта Бордена доноси закон "Ратне мјере" уперен против имиграната са територије Аустроугарске који су се у то вријеме нашли на тлу Канаде. Тај закон уводи дискриминаторску категорију "непријатељски странац" која се односи на све придошлице који су у Канаду ушли као "Аустроугари".

Радикалне мјере

Тадашњем савјету за хитне интервенције земље наложено је спровођење радикалних мјера, прије свега регистрацију, а касније и интернирање таквих особа. Иако су Србија и Канада савезници у рату већина пристиглих српских имиграната постају "непријатељски странци". У то вријеме Доминион Канада у својим усељеничким прописима није узимала у обзир етничку или националну припадност, те су сви усељеници који су дошли из Монархије третирани као Аустроугари. Према процјенама у 1915. године регистровано је преко 80.000 "непријатељских странаца" од којих већина постаје предмет строге контроле и надзора. Сви морају да носе знак идентификације и имају обавезу да се редовно јављају Краљевској канадској коњичкој полицији. Истовремено је 8.579 "Аустроугара", укључујући жене и дјецу отпремљено у 24 логора за интернирање широм земље. Међу "непријатељским странцима" највише је Украјинаца, Мађара, Пољака, Јевреја, Руса, Чеха, Словака, Јермена, Бугара, као и више стотина, процјењује се око 300 Срба.

Сви који су без икаквих провјера жигосани као "непријатељски странци", доживљавају понижења, одузима им се имовина, право на рад, слобода кретања, одвајају се од породице, а већина упућује у логоре. Срби су углавном били стационирани у Капускасинг логору на сјеверној граници Онтарија који је отворен 14. децембра 1914. а затворен тек 24. фебруара 1920. године. Срби као и остали логораши живе у дрвеним баракама на сибирској хладноћи без елементарних услова за живот.

Спомен-плоча српским интернирцима

Контроверзни ставови

Након што је амерички конзул Г. Вирлих у децембру 1916. године посјетио логор Спирит лејк на сјеверу Канаде обавијестио је своју владу о бесмислености постојања логора и нужности да се људи врате својим кућама и породицама. Вирлих поред осталог пише: "Затвореници у канадским логорима дошли су у Доминион - независну државу у оквиру британске заједнице народа, као мирољубиви усељеници и велика већина њих су били добронамјерни грађани који су поштовали закон и свако од њих је доприносио добробити заједнице на свој начин... Могу посвједочити да већина затвореника из логора може бити враћена својим кућама..". Али велика већина интернираца остала је у заточеништву до краја Првог рата па чак и након тога до 1920. године.

На бројне притужбе о третману "непријатељских странаца" истакнути политичар провинције Винипег Хју Мекдоналд пише: "Страх је једина ствар на коју се можете ослонити да би их држали у границама закона и ја немам сумње да ако влада Доминиона настави с поступцима које је до сада примјењивала, странци ће ускоро бити смекшани и биће их једноставније контролисати.".

Премијер Вилфрид Лоријер чија влада је упутила позив имигрантима да дођу у Канаду како би допринијели њеном развоју био је огорчен на ове појаве. Он је тврдио да "Канада нема будућност ако се не промијени однос према интернирцима".

Признање

Један од највиђенијих Срба у Сјеверној Америци, научник и проналазач Михајло Пупин, међу првима се ставио у заштиту српских интернираца. Он је искористио свој углед код америчке администрације како би она утицала на канадске власти да се неправедно заточени ослободе и врате својим породицама. Значајне активности о ослобађању српских интернираца водио је конзул Србије у Канади Антун Сеферовић, као и Српска народна одбрана, која је окупљала истакнуте Србе. Предсједник СНО Божидар Марковић је 1918. године посјетио логор Капускасинг гдје су били интернирани Срби. Убрзо након тога већина њих је пуштена, а логор је затворен почетком 1920. године. Информацију о овим догађајима Марковић је објавио 1938. године у "Гласу канадских Срба". То је било прво јавно изношење података о српским интернирцима.

Књига Маринела Мандреша

Ова трагична епизода из канадске историје дуго времена била је прекривена велом тајне, а неки документ указује да су власти Канаде радиле на уништавању трагова како се не би сазнала права истина о овим догађајима. Можда би трагедија интернираца остала историјска непознаница да професор украјинског поријекла др Љубомир Луциук седамдесетих година не сазнаје за велики број "непријатељских странаца". Двадесет година Луциук је радио на овоме да би Канада коначно признала те догађаје 2008. године. Канадска влада је те године основала Фондацију за логораше Првог свјетског рата која је радила на чувању успомена на интернирце и голготу кроз коју су прошли.

Спомен-плоче

У вртлогу историјских дешавања посебно драматичан положај имали су Срби, са једне стране пријатељи и савезници, а са друге заточеници логора и непријатељи. Парадокс је тим већи ако се зна да се током Великог рата у канадској војсци борило неколико стотина Срба, углавном добровољаца. Готово незамислива контроверза.

У настојању да се открије права истина и утврде детаљи везани за ове догађаје, након што је Канада признала постојање логора за интернирце, рађена су истраживања од којих је посебно значајан рад професора српско-румунског поријекла др Маринела Мандреша са универзитета "Вилфрид Лауриер" у Ватерлоу. Исцрпним десетогодишњим истраживањем Мандреш је покушао да расвијетли недоумице везане за број српских и румунских интернираца, њихов боравак у заточеништву и посебно њихову судбину по повратку из логора. Он је на основу прикупљене документације, биографских података, фотографија, прича и другог објавио књигу "Повратак сјећања, испуњено обећање: Срби и Румуни током Прве канадске националне операције интернирања 1914-1920".

Улаз у цркву светог Ђорђа, Нијагара

Несумњиво да би ови суморни догађаји у историји Канаде били готово заборављени да није било малобројних посвећених појединаца који су својим ентузијазмом крчили пут до истине. Једна од таквих била је некадашња потпредсједница СНО Драга Драгашевић која је радила на "препороду сјећања". Драгашевићева је својевремено од стране канадске владе именована за члана Комитета за признање интернирања у току Великог рата. Комитет је надгледао рад фонда који је подржавао комеморативне, културне и образовне пројекте. У септембру 2023. године приликом промоције књиге професора Мандреша у Музеју српске баштине у канадском Виндсору, Драга Драгашевић је записала да је "Мандреш овом студијом одао почаст невино страдалима и сачувао сјећање на неправду коју су доживјели".

Поводом стогодишњице увођења овог дискриминаторског закона 2014. године Канадски фонд за признање о интернирању током Првог свјетског рата покренуо је пројекат "Сто", којим је у 59 градова широм Канаде откривено стотину спомен-плоча страдалим интернирцима. Током тог програма симболично названог "Талас сјећања" Срби су открили двије плоче, једну у Музеју српског насљеђа у Виндзору, дугогодишњем сједишту Српске народне одбране и "Гласа канадских Срба", а другу у Нијагари на улазу у цркву светог Ђорђа. Спомен-плочу у Нијагари открио је Ђорђе Јерић, потомак интернирца Николе Јерића који је након доношења закона "Ратне мјере" ухапшен и одведен у Капускасинг.

И овог љета ће на свим мјестима гдје су постављене плоче сјећања широм Канаде бити одата почаст интернирцима. Тај симболични чин је најмање што се може учинити за Србе који су у потрази за слободом доживјели тортуру и неправду, али и прилика да се савремена Канада осврне на своју прошлост и трагичне догађаје који су пратили њену историју.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.