Како су се прије 120 година вјенчали Петар и Милка Кочић
Милка Кочић (дјевојачки Вукомановић), супруга Петра Кочића, била је једна од првих писмених жена из челиначког краја.Милка је имала значајну улогу у животу и раду славног писца и значајно допринијела његовим литерарним дјелима и ширењу његових идеја.
Милка је била Кочићева доживотна љубав, подршка и најзаслужнија је за чување успомене на његов живот и дјело.
Поводом 120 година од њиховог вјенчања, бањалучки историчар Зоран Пејашиновић објавио је занимљиву причу на свом „Фејсбук“ профилу.
-Прошло је већ пуних пет година од како јој дарива ону „Босанску вилу” и црвену ружу. Годинама су се дописивали а тек преко ферија виђали. Сада се посве вратио са студија у Бечу и ваљало му је наћи какву сталну службу. Прихватио је позив из Скопља, у тадашњој Турској, гдје је у српској гимназији требао неко да ђаке поучава нашем језику и књигама. Већ је напунио 28, а ни она више није била тако млада – имала је 23. Вакат је да се узму – наводи Пејашиновић.
Петар је, како пише Пејашиновић, наумио је да их вјенча његов имењак Иванковић, знаменити прота у Јошавци, гдје је Милка већ неколико година живјела са родитељима, преноси блуживо.
-Али, прота Петар ни да чује. Не би, вели, да се замјера са Милкиним оцем, Стевом Вукомановићем. Он је шумарски пословођа а са женом Јеком, Милкином мајком, држи и кафану са коначиштем – додаје.
Зато је Петар договорио са својом изабраницом да се нађу у Бањалуци и да виде шта ће.
-Те недјеље, 18. септембра 1904. године, било је кишно, као да ће потоп. Милка је пристигла у град, код очевих пријатеља Марића, а Петар је дошао из Гомионице. Тражио је од Милке да се одмах вјенчају и пођу у Србију, па даље ка Скопљу. Милка је била збуњена, мада је знала шта је чека и шта јој срце жели. Плашила се родитеља, али не због саме удаје, него више због таквог, потајног вјенчања и бјежања са младожењом. Срце је надјачало, али вјенчање у граду није било баш сигурно. Петра су влати пратиле па су се младенци плашили да би им могли пореметити планове и весеље – појашњава Пејашиновић.
Зато Петар, додаје, предложи да пођу за Београд преко Окучана, па да у Лијевчу сврате у Романовце. -Тамо, вели, већ 13-14 година службује његов пријатељ Сава Рађевић, кога је упознао још као гимназијалац у Сарајеву, док је садањи романовачки прота учио Богословију у Рељеву. Саво ће их, вели, сигурно вјенчати. Тако су те кишне вечери у фијакеру породице Копривица кренули ка сјеверу. Улоге старог свата прихватио се Лазар Марић, а кумству се обрадова Душан Зита. Увелико је било смркло када су пристигли код проте у Романовце. Протина жена је на брзину исплете вијенац од винове лозе, који младенцима метну на главе, а прота их поведе у складну брвнару посвећену Светом Николају и око сат пред поноћ вјенча. Провеселили су се до зоре, а онда са изласком сунца, госпођа Милка и њен муж Петар Кочић кренуше ка Београду… – записао је Пејашиновић.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
