Како се догодила највећа авионска несрећа у историји авијације VIDEO

Двадесет и седмог дана марта, 1977. године, на аеродрому на Тенерифима у Шпанији, нашла су се два боинга 747с. Један је припадао компанији  холанској авио-компанији КЛМ, а други компанији Пан Американ. Због људских грешака, али понајвише због лоше среће, ова два авиона су се сударила на писти, а у том судару су погинула 583 човјека.

Увод у несрећу

Аеродром на Тенерифима није требало тог дана да 'прими' код себе ова два авиона. Ипак, морао је да преузме ту улогу када је локална сепаратистичка група бомбардовала аеродром на Гран Канарију, другом Канарском острву.

Пан Американов авион је долетио из Лос Анђелеса преко Њујорка, а авион холандског КЛМ-а из Амстердама, а оба су ишла на Гран Канарију. Међутим, били су преусмјерени на Тенерифе.

Након искрцавања и укрцавања нових путника, Пан Американов авион је био спреман за полијетање. Испред њега се налазио КЛМ-ов авион који је требало допунити горивом.

Аеродром је у међувремену прекрила густа магла.

Због лошег времена, авиони нису могли да се виде међусобно; а ниједан од два авиона није био видљив са контролног торња. Да све буде компликованије, тај аеродром тада није имао радаре за праћење авиона на земљи, а комуникација се одвијала помоћу двосмјерних ВХФ радио-станица. На овим радио-уређајима, два преноса послата истовремено често су се међусобно поништавала што је доводило до тога да се "изгубе" неке ријечи, а онда и  погрешно схвате поруке. 

Анализу ове несреће направио је и објавио пилот Патрик Смит који је још објаснио како је важну улогу у нерећи имала и гужва која је владала на аеродорму, и која је блокирала уобичајен прилаз писти број 30, коју су авиони користили за полетање. 

То је била писта ка којој су таксирали КЛМ и Пан Ам. КЛМ је био испред.

Авион КЛМ-а је стигао до краја писте и окренуо се, чекајући дозволу за полијетање. Авион Пан Американа је требало да се премести на лијеву писту, тако да ова прва буде слободна за полијетање КЛМ-а.

Барем је такав био план.

"... иде право на нас!"

Авион КЛМ је стајао на крају писте 30 и чекао дозволу за полијетање. Пилоти Пан Американа су пропустили скретање за лијеву писту. Могли су да користе сљедећи заокрет, али то би значило да се на писти налазе дуже. И чишћење писте је почело неуобичајено касно због свих околности у току дана.

До пилота КЛМ-а није стигла информација да се авион Пан Американа још увијек налази на писти 30.

Због губљења ријечи током комуникације тадашњи радио-уређајима, пилоти КЛМ-а су схватили да су добили дозволу за полијетање.

Упркос напорима контролног торња да ступе у контакт са пилотима КЛМ-а, мотори авиона холандске компаније почели су да грме пистом.

"Ено га!", повикао је капетан Пан Американовог авиона Виктор Грубс, према подацима из црне кутије. – "Погледај га! Проклетство, тај кучкин син иде право на нас."

Само тренутак касније два моћна млазњака су се сударила у катастрофалној несрећи. Доњи дио авиона КЛМ-а и мотори ударили су у врх Пан Американовог авиона отргнувши врх трупа. КЛМ је застао, откотрљао се, ударио у земљу и клизао. Због пуног резервоара убрзо се претворио у ватрену куглу која је горјела сатима.

"Помислио сам да је то баш мекан ударац", рекао је за ББЦ копилот Рама Брага, који је преживио несрећу (умро је 2017. године). – "Онда сам подигао главу и видио да је нос авиона нестао."

Оба авиона су била уништена. Свих 248 путника и чланова посаде авиона КЛМ-а је погинуло, заједно са 335 путника и посаде авиона Пан Америкена. Несрећу је преживјела 61 особа (сви су били на лету Пан Американа), укључујући пилота и копилота.

Након међународне истраге као главни узрок несреће наведен је покушај капетана КЛМ-а да полети без одобрења.

Уз то је било још узрока који су допринијели несрећи – магла, сметње у радио-сигналу, употреба двосмислених фраза, чињеница да авион Пан Американа није напустио писту и да је аеродром тог дана био преплављен авионима.

Али проблем који се чинио као кључан за авио-индустрију јесте неспоразум између кокпита и контроле лета.

"ОК, чекајте на полетање", рекла је контрола лета пилотима КЛМ-а.

Али све што су пилоти чули било је "ОК".

"Ништа послије речи ОК није прошло филтере и стигло до холандске посаде. Они су вјеровали да је контрола лета одобрила њихово полијетање", пише у својој анализи Патрик Симт.

Други фактор је био тај што је пилот користио двосмислене фразе. Када је КЛМ био спреман за полијетање, пилот је рекао: "Сада смо на полетању". Та фраза није била стандардна у авијацији, као ни "ОК". Такође, пилоти Пан Американа говорили су енглески, а пилоти КЛМ-а холандски.

Све ово довело је до развока тзв. авијационог енглеског језика, универзалног начина комуникације који користе сви пилоти и контролори лета широм свијета.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.