Како је СФРЈ тајно правила нуклеарну бомбу

Божидар Матић био југословенски министар науке, односно предсједник Савезног комитета за науку и технологију у влади Бранка Микулића.

Док се о првом нуклеарном програму, који је почео послије Другога свјетског рата, понешто зна, за програм из 1980-их чули су тек малобројни појединци.

Како пише Јутарњи лист, у другом југословенском нуклеарном програму, наводно кодног имена "Сутјеска", важну улогу играо сарајевски Енергоинвест.

Каријера Божидара Матића била је нераскидиво везана за ту компанију на чијем је челу био од 1989. до 1993. године.

"Кад је почео нуклеарни програм у Енергоинвесту, нисам у то био упућен. Сазнао сам то на чудан начин кад сам се 1985. вратио у Енергоинвест након што сам четири године био ректор Универзитета у Сарајеву. Поставили су ме тада за потпредсједника за истраживање и развој. Енергоинвест је имао 11 истраживачких центара, од којих је шест било, према ондашњој квалификацији, на нивоу института. Иако сам прије био директор једног од тих института и сарађивао с осталима, одлучио сам обићи сваки од института како бих се ближе упознао с тиме што се ради", прича Матић за Јутарњи лист.

Како је навео, у један дио зграде ИТЕН-а, Института за термотехнику и нуклеарну технику, нису га пустили.

"Рекли су ми: 'Овде се ради један пројект. Према уговору, пројект не може видјети нитко осим оних који имају дозволу за то'. Кад су ми рекли да не могу добити увид у пројект који се ради у ИТЕН-у, помислио сам да је то повезано с војском. Рекао сам да ми не могу као потпредсједнику Енергоинвеста крити што се ради у институту. На то су ми рекли да се слажу и да ће тражити да ме се стави на попис оних који имају приступ пројекту", кажа Матић.

Признао је да није дочекао да добије приступ тајном пројекту у ИТЕН-у јер га је Бранко Микулић, тадашњи предсједник југословенске владе, позвао у Београд.

"Микулић је формирао ново Савезно извршно вијеће (СИВ) у коме се појавио нови ресор који прије није постојао на савезном нивоу: наука и технологија. Прихватио сам позив, а кад смо радили програм чиме ће се бавити новоосновани Савезни комитет за науку и технологију, тамо није ушла нуклеарна технологија. Поставили смо друге циљеве", нагласио је Матић.

Ипак, као савезни министар за науку временом је сазна о југословенском нуклеарном програму, али, како то каже, из "друге руке".

Југославија је 1980-их развијала два успоредна програма: програм А био је усмјерен према нуклеарном оружју, а програм Б био је усмјерен на цивилну упорабу нуклеарне енергије. У свему томе је важну улогу играо Енергоинвест.

"ЈНА је све уговарала с Енергоинвестом који је затим склапао уговоре с осталим институтима, укључујући и ИТЕН. Све је било логично подијељено и ништа се није дуплирало. Није било конкуренције између института јер једни нису знали што други раде. Све је то било у највећој тајности", појаснио ми је Матић.

У Загребу је програм А био посебно усмјерен на развој неутронске компоненте бомбе. Група састављена од десетак физичара, електроинжењера и техничара из Института "Руђер Бошковић" (ИРБ) била је директно укључена у пројект. Само су двојица од њих знали праву сврху пројекта на којему раде.

У јануару 1988. године њемачки магазин "Спигл" објавио је како је Руђеру Бошковићу уз финансијску подршку сарајевског Енергоинвеста повјерена прерада нуклеарног отпада.

Иако је у томе чланку погрешно наведено што се у склопу тајног пројекта радило у Загребу, тачно је наведена важна улога Енергоинвеста.

"Енергоинвест је био одлична маска. У случају да нешто продре у јавност, увијек се могло наћи оправдање да је ријеч о истраживањима за цивилну употребу нуклеарне енергије. Треба рећи да је Енергоинвест на врхунцу своје моћи био компанија с 44.000 запослених у којој је постојала синергија. Индустријски дио, који је носио технолошку заставу, покривао је електроенергетику, процесну опрему, аутоматику", појаснио је Матић.

Матић је Јутарњем листу говорио о важном састанку у савезној влади 1988. године.

"Сад почиње најчуднија ствар. Једнога дана зове мене Бранко Микулић и каже: 'Дај, молим те, дођи на један деликатан састанак, укинућемо нуклеарни програм. Знаш ли што о томе?' Кажем ја: 'А нешто сам начуо'. На то ће мени Бранко: Не може то Југославија радити, ми морамо ићи у привредну реформу, нуклеарни програм је фантазија из неких других времена. А ја то морам рећи Генералштабу", пријетио се Матић, додавши да је отишао на фамозни састанак.

"Кад сам дошао, већ су тамо били сви на челу с Вељком Кадијевићем. Мене је јако изненадио њихов цивилизовани приступ кад им је Бранко рекао да Југославија одустаје од нуклеарне бомбе. Нису се бунили. Кадијевић је чак и рекао да ми наше проблеме не можемо ријешити бомбом. Касније ми је пало на памет да није било на састанку генерала Звонка Чанадија, јединог хрватског генерала у оперативном дијелу, чјовека број један или два након Кадијевића. Можда није нити знао за пројект нуклеарне бомбе", рекао је Божидар Матић.

Нагласио је како се на томе састанку онда расправљало о практичним проблемима напуштања тајног нуклеарног програма.

Ипак, као савезни министар науке и технологије, Божидар Матић је профитирао јер су преостала средства од нуклеарног програма пребачена у такозвани "Матићев фонд".

"Гашење нуклеарног програма имало је позитиван ефекат на реализацију Стратегије технолошког развоја Југославије. Око 1,5 одсто тадашњег југославенског БДП-а је ишло у истраживање и развој: 0,5 посто кроз СИЗ-ове, 0,5 посто кроз подузећа, а 0,5 посто кроз тзв. Матићев фонд. То је и данас сан низа европских земаља. Једном приликом ми је тадашњи министар финансија Светозар Рикановић рекао: ‘Добро сте ви оно Армији угасили јер ми не бисмо теби могли осигурати 0,5 посто БДП-а Југославије за реализацију Стратегије", каже Матић.

На констатацију како многи мисле да је југославенски нуклеарни програм био само блеф и да земља попут Југославије није могла направити нуклеарну бомбум Матић каже:

"Како се само варају! То је потпуно погрешно. Није то био блеф, него озбиљан програм развоја нуклеарне бомбе. Прво, били су укључени сви научни капацитети ‘Винче’, ‘Руђера’, ‘Јосефа Штефана’, али и неких других, попут Института за нуклеарне сировине у Србији. Треба водити рачуна и да су направљени споразуми с Ираком и Либијом за израду ракете. Што ће вам бомба ако немате ракету која је носи? Прво је потписан уговор с Ираком о ракети досега 100 километара која је направљена. И она се може сматрати оперативним оружјем", казао је Матић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.