Како је Петар Кочић изградио једног од најпознатијих јунака својих дјела

Долазећи у то село 1920. и 1926. сазнао је да је Давид Штрбац доиста постојао. Карановић пише да су му показали кућу у којој је живио са братом, а 1926. ту је била братова жена са дјецом те да је фотографисао кућу.

Пред смрт се Давид подијелио са братом и "саградио посебну колибу у којој је умро", а која је "опустила" његовом смрћу, јер му се једина кћерка удала и отишла. Карановић каже да је 1920. видио откривен "сјек" те Давидове куће, а већ 1926. године га није било - "продан је и некамо одвезен". Тада су му показали и Давидов гроб на гробљу и ону долину гдје је у својој крчевини ухватио јазавца. Давид се пред људима хвалио "како му је један велики господин отворио врата, тј. судац када га је најурио из суднице". За ту хвалу сазнао је и Кочић и о томе га подробно испитао.

Кочић је Давида Штрпца први пут видио уочи преласка на студије у Беч, док је сједио на клупи код неког кафеџије, пушио туђе цигарете и причао о јазавцу којег је ухватио у својим кукурузима, стрпао у џак и однио у Бањалуку да му у суду царски параграфи суде. Петар је саслушао причу, записао Давидово име и презиме и село Мелину. Давид је одмахнуо руком.

Према Кочићу и Карановићу, Давид Штрбац је био хроми шерет. Карановић каже да су Штрпци старином од Уначке Жупе са тромеђе Далмације, Лике и Босанске Крајине из близине Принципова родног краја. Долазио је у манастир и академски сликар Тодор Швракић, који је сликао Давида по жељи Петровој. "Митили" су Давида дуваном да мирује при портретисању.

- Тај портрет је изашао уз једно од издања "Јазавац пред судом" - изјавио је Карановић.

И Тодор Крушевац свједочи да је Давид, који је живио од 1836. до 1906, наводно био "исти онакав како га Кочић описује" те потврђује аутентичност приче о јазавцу на суду.

Проклети јазавац

О том Кочићевом јунаку пише и Меша Селимовић, позивајући се на сјећања пишчевог пријатеља Симе Ераковића, који наводи да је приповијетку "Јазавац пред судом" написао за само једну ноћ. Ераковић наводи како је сам Кочић објаснио да је то "прича о Давиду Штрпцу што тужи проклетог јазавца у оном нашем несретном крају."

Од када је 1926. Тодор Швракић тешка срца пристао да га овјековјечи на сликарском платну, Давидово име живи између истине и легенде. Говорио је: "Не треба то мени, насликао је мене Петар Кочић, па сада швапски жандари припиткују за мене и већ су спремили букагије за моје ноге... Још када би ме и ти насликао, оде моја глава".

У односу на Карановићевог Давида Штрпца и Мелину, Кочићев Давид Штрбац јунак сатиричне актовке "Јазавац пред судом" је литерални лик који носи особине босанског сељака, од бунтовности и превејаности до улагивања и лукавства. Према Кочићу, суровост живота учинила је да се Штрпчева расположења преливају једна у друге, да се мијењају најчешће свјесно, а каткад и несвјесно, али увијек с одређеним циљем: исмијати представнике аустроугарске окупаторске власти и излити на његову главу сав жуч и сав јад. 

Кочићев јунак из приповијетки и драма осмишљен је као снажно уобличени књижевни лик лукавог сељака, који се на духовит и домишљат начин бори против високих намета и неправди усмјерених против сиромашног сељаштва. Сматра се једним од најпознатијих јунака српске књижевности.

Пишући о Петру Кочићу 1911. године Јован Дучић за Давида Штрпца каже да је "сеоски лакрдијаш, кога је мржња на тиранина направила духовитим и отровним и који се шегачи са влашћу на један начин који је можда немогуће до краја са уживањем разумјети сваком другом осим нама који смо изникли из гомиле таквих сатиричара". Дучић за Штрпца истиче да је "најпаметнији човјек у галерији српских сељака коју су нам дали наши приповједачи. Он је спасио част сељачком сталежу".

Већину књижевних ликова Петар Кочић је заснивао на историјским личностима из његове Босанске Крајине. Према ријечима мјештана Мелине, Давид Штрбац је био исти онакав како га Кочић описује, а ни догађаји са јазавцем нису измишљени, јер је Давид уистину доносио јазавца у суд, да га тужи за поједене кукурузе. Штрбац је најпознатији као главни јунак приповијетке "Јазавац пред судом", коју је писац Кочић убрзо прерадио у истоимену драму да би казао горку истину о тешком положају сељака које подједнако пљачкају и окупаторске власти и домаћи зеленаши. Кочић на Штрпца навлачи маску лакрдијаша који долази на суд да тужи јазавца, јер му је појео принос кукуруза. Тај књижевни лик временом је прерастао оквире политичке сатире једног времена и постао универзално обличје обесправљеног и искоришћеног човјека, свјесног свог очајног положаја који тражи правду, Кочић је Давида Штрпца ставио у улогу споредног јунака и у својим приповијеткама "Туба", "Мејдан Симеуна Ђака", "Тамновање" и у драми "Суданија".

Развој свог политичког чула, велике љубави према осиромашеном, огољеном, поробљеном и експлоатисаном народу Кочић је најбоље показао кроз Давида Штрпца, лика позајмљеног из стварног живота. Његов неугледни Давид каже како га је "ћорава влада" од свега "ослободила", али и да босанскохерцеговачке газде воде јалову борбу за уске себичне циљеве. Давид није шерет-будала и глупи Август, он се само претвара у личност кроз чија уста говори писац - пригњечени бунџија. Давид је лик, и тип, и идеја и програм.

Уградио и себе

Кочић је у Давида Штрпца уградио и једну своју особину - свијест да се пред судом не говори само у своје, већ у име читавог босанског сељаштва и да пред собом нема само два ситна чиновника окупаторског режима већ читав режим, и више од тога - државу која иза њега стоји и још више - ропство уопште. Та свијест је Давида поставила далеко изнад свакодневних сељачких невоља: неродице, суше, поплаве, поставила га је у центар општесељачких брига, патњи, болова и несреће. Он својом ријечју, гримасом и гестом подвргава подсмијеху читаву окупаторску власт.

У Давидовом ставу према животу и његовим поступцима огледају се особине народа који се вијековима развијао под притиском ропства. Ако човјек није у могућности да се против јачег бори физичком снагом, онда ће се борити надмудривањем.

Кратким и бритким реченицама Давида Штрпца Кочић слика уклету судбину босанског сељака. За шуму каже: "За турског суда свачија, ничија шума, а данас: царска шума." А њивица коју јазавац пљачка није "ни Давидова, ни царска, ни спахијска". У градацији која убрзано иде ка пароксизму, Давид набраја чега га је све ослободио "славни суд". "Ослободио" га је свињчета, козе и краве. И најзад онда са болом каже да га је суд "ослободио" сина, којега су узели у војску и одвели у Грац гдје је за годину дана умро. Врхунац бола, достојанства и поноса представљају његове ријечи: "Лани око Часних верига донесе ми кнез црну књигу и три воринта. Давиде, умро ти је син па ти царство шаље три воринта. То ти је награда. О добре царевине, крст јој љубим! - лијепо ја јаукну од радости, а жена и дјеца заплакоше. Брате кнеже врати та три воринта царевини. Право ће бити и Богу и људима да царевина узме себи ко, рећ' ћемо, касти, неку награду, јер је она мене од напасти ослободила". Та велика трагика, тек обложена провидном скрамом хумора, пече и нагони сузе на очи, буди бијес у срцу и ангажује читаоца у високо моралном смислу. Давид Штрбац је конципиран тако да буде грч бијеса и бунта против окупације.

Давид о свом животу пред судом говори час стидљиво, час сурово, час молећиво, постаје миран као јагње, али увијек спреман да непријатеља нападне са његове најслабије стране.

Давид Штрбац је типски представник, складан спој особина и особености свих сељака који у њему препознају себе. У Мелини сигурно није било чувеније, а можда ни мање куће од куће Давида Штрпца, надалеко прослављеног Кочићевог јунака из дјела "Јазавац пред судом". Таквих малих кућа у Мелини је подоста. Не зна се тачно када је Давид подигао ту своју кућицу. Она је врло скромних димензија три-четири корака дужине и можда два дужа корака ширине. Могао би је добро јакном прекрити. Првобитно је била прекривена сламом, а каснији власници су је прекрили дрветом, јер је слама била сагњила. Касније у кући није живио нико. Давид није имао директних потомака. Његов брат Јован имао је два сина: Николу и Петра. Петар Штрбац је убијен у једној сеоској пијанци и оставио је за собом деветоро сирочади са женом. Јованов син Никола био је власник куће коју је саградио Давид. Виђан је да је сједио на прагу, а живио је до јесени 1970. Земљотрес 1969. оштетио је Давидову кућу, цријеп се поразбијао а брвна се распала. Штета је што је Давидова кућа пропала. Изгледало је да ће се то у скором времену десити, јер се за њу нико није интересовао, нити је коме падало на памет да стави ту кућу под заштиту државе, не само због Давида, најчувеније личности ових крајева, него да се види како је овај народ живио и чемерио у минулим временима.

Као што је значајна Давидова животна, значајна је и његова вјечна кућа. Сахрањен је на гробљу у Мелини, на једној чуки на самом крају хоризонта, око пет километара од школе. Сам гроб и околина не дјелују сувише помпезно. Трње и друго. Гроб је ограђен храстовим летвама, а село Мелина се изгубило у дивљини. Над Давидовим гробом се бијели лијепо изграђени камени крст са именом и презименом, годином рођења и смрти у селу Мелини код Гомионице.

Није Давид признавао никакву државу, па ни социјалистичку, да му се много приближи, јер никакав пут, осим шумског, није водио његовом гробу. У Мелини има Давидова духа и лако су се препознавали. То се види и по дјеци, причао је учо Крстан Дувњак. Тако су одговарали на питање и када су добро научили школско градиво, а и када одговоре у гласу им се осјетило да су нешто прећутали. Ријетко од којег се могло све дознати. Од времена настанка до наших дана Давид Штрбац је присутан у свим друштвеним слојевима Змијања и Крајине у виду непролазног, карактерног и антрополошког симбола.

Један од првих крајишких тумача Давида Штрпца из Кочићевог "Јазавца пред судом" био је професор Драгутин Кокановић. Он је био и књижар и комита који се спремао за терористичке упаде из Србије у Босну под Аустријом, па чак и пјесник. Кокановић је изванредно играо Давида Штрпца. Највјероватније да је "Јазавац пред судом" Петра Кочића доживио прво извођење пред Бањалучанима 1905. Извео га је Дилетантски клуб Радничког социјалистичког просвјетног друштва, које је у зиму исте године и основано. Тај први позоришни комад приређен је у великој дворани хотела "Босна".

У Београду је у представи "Јазавац пред судом" 1910. главну улогу Давида Штрпца играо један од највиђенијих тадашњих београдских глумаца, Сава Тодоровић. У новој држави, већ 17. новембра 1918, Кочићев сатирични комад доживљава велики публицитет. Давида Штрпца поново тумачи професор Драгутин Кокановић. О глуми Драгутина Кокановића, која је упоређивана чак и са остварењима професионалних глумаца, записано је сљедеће: "Господин Кокановић, професор, као Давид Штрбац, потпуно је оправдао све оне лијепе жеље што смо у њега полагали. Његов Давид био је овога пута нешто енергичнији и свјежији него прије рата. У очима Давида Штрпца није сада било оне силне мржње, као што смо је гледали прије рата. Биће да је и Давид 'наћукнуо' да су они већ..."

Као ученик Средње бањалучке школе, Владо Зељковић је 1931-1932. почео да статира, а стално га је вукло да дође у прилику да игра Давида. Из Бањалуке Владо одлази у Нови Сад па у Сарајево одакле почетком рата 1941. године долази у Београд. По ослобођењу и поновном боравку у Сарајеву, у Бањалуку долази 1949. С њим је стално ишао његов јунак Давид Штрбац. Просто је било немогуће замислити вјеродостојнију и креативнију интерпретацију Давида Штрпца. Зељковић чистим мелодијско-акценатским крајишким говором, његовим мало погуреним ходом, гестом, покретом - све у себи носи сељака. Владо Зељковић је више од 500 пута глумио Давида Штрпца.

Можда је наш савременик Никола Кољевић тријумфовао својим текстом о Давиду Штрбцу када је рекао, да је прави импулс ствараоца Кочића водио опису изгледа Давида, да је "мален, низак, сув као грана, лаган као перце... сав сијед, лијева му нога краћа од десне". Умјетник живота, Давид својим смијехом, као и сваки други умјетник, налази испуњење у изразу, у обликовању свијета који га изражава... Ту је Кочић са Давидом надмашио све Змијањце за сва времена!

--

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.