Како је Југославија осуђена на смрт

Било је то велико хвала за сву самопрегорност и великодушност у два свјетска рата, послије којих су због идеала стварања заједничке државе два пута опраштали комшијама стравичне злочине које су, марширајући у окупаторским униформама и машући непријатељским заставама, починили над српском нејачи! Срби су за Југославију приложили све што су имали, огромне људске и материјалне жртве, државотворни и херојски ентузијазам, интелектуални и морални капитал, поштовање и дивљење свјетске јавности, да би на крају вијека њен нестанак дочекали десетковани, програни, сатанизовани и преварени, а они којима је српски народ подарио слободу и државу, прогласили су га за освајача. На крају и геноцидаша!        

Цијена заблуде

Бројни историчари и дипломате инсистирају на стајалишту да се Југославија распала тако што је уништавана изнутра, а значајну улогу у том процесу имале су међународне силе, понајвише Њемачка, САД и Ватикан. Опште увјерење је да падом Берлинског зида опстанак Југославије није био могућ. Међутим, њено убијање почело је много раније. Једни тврде да је Устав из 1974. био фаталан пуцањ у југословенску државу, други да је смртна пресуда изречена још 1943. године на засједању АВНОЈ-а у Јајцу, али кључни датум је заправо сам чин њеног рађања, 1. децембар 1918. године.

Значајан дио наше научне, културне и политичке јавности сматра да су југословенска идеја и комунистичка идеологија кумовали националној трагедији и српски народ довели у данашњи положај. Поред страних крвника и замешетара, Србе су у страдалништво увеле и властита непромишљеност, исхитреност, лакоумност. Критичари  југословенског пројекта кривицу приписују политици краља Александра Карађорђевића и српским интелектуалцима који су промовисали југословенску идеју.

Подсјетимо да је ратни циљ Србије 1914. године била "борба за ослобађање и уједињење наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца". У међувремену, аустроугарска објава рата Србији изазвала је опште одушевљење у Загребу и Сарајеву, које је, истиче историчар Душан Батаковић, одмах покренуло репресију над српским цивилима, увођење пријеких судова, упадања у куће, копање очију, одсијецање ушију, бацање у ватру, силовања...

"Под изговором да припремају и пружају отпор, српски цивили су масовно стријељани или брутално убијани хладним оружјем, подједнако су страдали и жене и старци и дјеца", пише Батаковић.

У звјерствима су предњачиле присталице Хрватске странке права и Хрватске пучке сељачке странке, као и муслимански олош, шуцкори, који су убили више од 10.000 Срба. Више од половине припадника аустроугарске војске која је насрнула на Србију са три армије од 11 дивизија били су југословенског поријекла. Вјешања, тамнице, концентрациони логор код Добоја, ђачки и велеиздајнички процеси, систематско затирање српске културе, разне статистике и извјештаји, нису довољни да опишу размјере варварства којима су Срби били изложени. Све то се морало заборавити због "вишег циља", заблуде о Југославији које се Срби до данас нису ослободили.

Преласком Италије, априла 1915. године, на савезничку страну, њој је требало да припадну дио Далмације и сва јадранска острва, док је Србији предвиђена обала од Плоча до Драча. Лондонски уговор је стотине хиљада Хрвата и Словенаца препустио Италији. Страхујући за Хрватску, а неповјерљив према Србији, Франо Супило је у другој половини 1915. године предложио прво стварање државе Хрватске која би се касније ујединила са Србијом. Док су упозоравали на стварања "проширене Србије", Супило и братија ковали су план о "великој Хрватској". Након смрти Франца Јозефа 1916. године Хрвати су обновили "завјетну оданост" новом цару Карлу, молећи га да помогне хрватско уједињење у саставу Монархије. Југославија никада није ни била хрватски циљ! Они су сањали велику, етнички чисту и католичку државу до Дрине, са границама које су уцртавали Рачки, Штросмајер, Старчевић, Кватерник. Радић, Мачек... Тек када је постало сасвим јасно да ће Аустроугарска доживјети пораз, у Загребу је основано Народно вијеће.

Српски академик, правник и историчар Слободан Јовановић запажао је да је Краљевина СХС међународно правно гледано била континуитет Краљевине Србије. Она није била нови правни субјект. Наслиједила је систем међународних уговора Краљевине Србије, а њен Устав био је мало измијењени Устав из 1903. године. Приликом стварања Југославије само су Србија и Црна Гора биле државе, политичке заједнице. Остале територије нису. На њима није постојала организована политичка воља. Покојни српски премијер Зоран Ђинђић у књизи "Југославија као недовршена држава" (1988), разматрајући тезу да је Југославија настала на основу договора "наших народа", истиче: "У реду. Али, како су настали ти 'наши народи'? Да би могли да склопе политички договор они су морали да посједују политичку егзистенцију". Словенци, Хрвати, Македонци, муслимани, данашњи Бошњаци, нису је имали!

У заједничку државу Словенци су ушли са милион становника (Краљевина СХС имала је 15 милиона) и отприлике 1/13 територије. Но, добили су много веће привилегије и утицај. Словеначки чиновници заузели су положаје по цијелој територији Краљевине. Половину кадра нове армије чинили су официри војске која је претходно ратовала на страни окупатора. Другим ријечима, Срби су створили заједничку државу са онима који су до јуче пуцали на њих, убијали и протјеривали њихову дјецу, жене и старце, забрањивали ћирилицу, палили огњишта, каменовали богомоље. Ослободили су оне који су вјерно служили туђим владарима. Пројекат Југославије и Југословена од почетка је био осуђен на пропаст, а велику улогу имали су комунисти!

Комунисти и сепаратисти

Нова држава од првог дана суочавала се са унутрашњим и спољашњим проблемима, посљедицама ратних разарања, обавезама враћања јавних зајмова и ратних дугова. Становништво је раслојено на огромну већину сиромашних и мању елиту политичара и богаташа. Држава је била нова, али са старим вјерским нетрпељивостима и националним искључивостима. У њој је живјело нешто преко 12 милиона људи. У границама предратне Србије било је 98,4 одсто Срба, у БиХ 43,5 одсто, у Хрватској 24,1 одсто, а у Далмацији 17 одсто Срба. Српски политичари били су посвађани међусобно и нису имали јединствен став о националном питању.

Већ прве године Краљевине СХС почеле су терористичке акције на Косову и Метохији. Косовски комитет заговарао је "велику Албанију", а шиптари су нову државу напали са преко 11.000 бораца, што није била обична побуна. Када је војска узвратила, страна пропаганда стварала је слику о "планираним 'крвавим' походима српске војске, која жели истребљење Албанаца". Македонски ВМРО је дјеловао као терористичка организација. Историчар Бранко Петронијевић наглашавао је да су устале све снаге склоне разбијању Југославије: присталице  рестаурације Хабзбурга, франковци, усташе, косовски и други сепаратисти. За све њих нова држава била је "вјештачка творевина", "тамница народа". Католичка црква никада је није прихватила као своју. Хрватска политичка елита иступила је у међународну јавност са идејом о независној хрватској држави и то у границама послије рата. Јован Дучић подсјећао је да је за Хрвате Југославија била "великосрпска замка", завјера против "хрватског државног права" и католичке цркве. Социолог и публициста Алекса Ђилас у књизи "Оспоравана земља. Југословенство и револуција" (1990) наводи да су против Краљевине СХС одмах почели да дјелују хрватски сепаратисти у емиграцији, посебно у Аустрији и Мађарској.

"Почетком тридесетих година усташки покрет се шири по Лици, Кордуну, Загори, Банији и западној Херцеговини, уз низ оружаних напада на војску и полицију", биљежи Ђилас и подвлачи да су комунисти подржавали ове покрете, правдајући их "глађу, сиромаштвом и терором режима".

Комунистичка партија Југославије основана је пет мјесеци након ставарања заједничке државе. На изборима за Уставотворну скупштину, а на таласу тешке економске и социјалне климе и утицају руске револуције, комунисти су постали трећа по јачини партија са око 200.000 гласова.

"Неспорно је да су комунисти увијек стављали насилну револуцију на највише мјесто својих политичких циљева и да су, по угледу на совјетске бољшевике, замишљали диктатуру пролетеријата оличену у авангардној партији као једину могућу форму власти", истиче Душан Батаковић.

Низали су се комунистички терори и атентати на истакнуте представнике грађанског друштва које нису зауставиле ни "Обзнана" од 29. децембра 1920, као ни закони о заштити државе 1921. и 1924. године. КПЈ је проглашена за превратничку снагу и стављена ван закона, али комунисти су наставили тајну дјелатност у земљи и иностранству као секција Коминтерне. Спасоје Стејић и војвођански сепаратисти, уз знање комуниста, јуна 1921. покушали су атентат на краља Александра, а у исто вријеме Алија Алијагић убио је министра унутрашњих послова Миодрага Драшковића. Сима Марковић 1923. пише расправу "Национално питање у свјетлости марксизма" наглашавајући да је Краљевина СХС само "узгредни продукт" а не дјело "националне револуције". Одбацује теорију о постојању "три племена једног народа", а "великосрпску хегемонију" тумачи као надокнаду за привредну неразвијеност српске буржоазије у односу на хрватску, која је у рату још више економски ојачала.

На политичком плану вођен је спор о уређењу државе, између централистичког или децентралистичког модела. Видовдански устав изгласала је слободно изабрана скупштина, али српском већином. У гласању нису учествовали Хрвати, Словенци и комунисти. За су гласала 223 посланика, против 35, док 161 посланик није гласао. Од 1921. до 1929. године нису створени темељи парламентарне и демократске државе. Краљевина СХС пролазила је тешку кризу за коју политичке партије нису имале рјешење. Почетна идеја о троименом народу редефинисана је и замијењена интегралним југословенством, али опет без успјеха. Слободан Јовановић указује да је српско име избачено из имена државе, а "српска народност није службено признавана приликом пописа становништва". Међуратни министар просвјете Владимир Велмар-Јанковић записао је: "Нисам дао Србију у замјену за Југославију, него сам најбољим садржајима Србије испунио Југославију. Дао сам их под условом да добијем и од Хрвата и од Словенаца њихов најбољи дио. Навикао сам и на подвалу и на зулум, али од Турака и од Аустрије - не од браће".

И Јован Милосављевић у спису "Српско-хрватски спор и неимари Југославије" (1937) посвједочио је да су Хрвати пробијали главу инсистирањем на хрватском питању: "Много кривице има до наших политичара што им се додворавају и понижавају трчкањем у Загреб". Споразумом из 1939. године Хрвати су добили засебну јединицу, Бановину Хрватску, али Срби нису. Ни то "браћи" није било довољно, па ће фашистичка НДХ заграбити више! Иста прича наставила се и послије Другог свјетског рата. Лазо М. Костић у бесједи "Српство је у опасности", у Канади на Видовдан 1958. године, каже да што су Хрвати више одбијали Југославију, Срби су је све чвршће држали. "Хрватска недјела из најскорије прошлости настоје наши Југословени у најмању руку да забашуре, да их не спомињу, да их предају забораву. Не љуте се на Хрвате што су их починили него на нас што их спомињемо". Према његовом увјерењу, послије Хрвата, највећа опасност за српство су били - Југословени, а Срби у Југославији осуђени на дефинитивну пропаст и "националну смрт"!

Коминтерна и југословенско питање

Наредних дана напуниће се 100 година од када су комунисти први пут огласили своје намјере у односу на југословенско и српско питање. На Трећој конференцији КПЈ одржаној 4. јануара 1924. у Београду, Југославија је названа вјештачком творевином. "Усвојена Резолуција о националном питању Треће конференције полазила је од тога да је великосрпска хегемонија изазвала одбрамбено груписање хрватског и словеначког народа, као и покрета за аутономију Црне Горе, Босне, Војводине и за независност Македоније", пише Петронијевић. Комунисти су одбацили "заблуде" о националном јединству и Југославију дефинисали као државу у којој владајућа српска класа угњетава остале нације и мањине. Њима је КПЈ признала пуно право на самоопредјељење, слободно отцјепљење и образовање властитих држава!

И Коминтерна је намјерила да разбије Југославију. Исте године од 17. јуна до 8. јула одржан је Пети конгрес комунистичке интернационале у Москви, гдје је донесена одлука о рушењу Југославије и њеној подјели на мање државе. Делегати су пред југословенске комунисте поставили захтјев да се "општа парола права народа на самоопредјељење мора изразити у форми издвајања Хрватске, Словеније и Македоније из састава Југославије и стварање од њих независних држава". Одлуке Петог конгреса Коминтерне 1924. ("југословенско питање") гласе: "Српска буржоазија спроводи хегемонију у Југославији, иако представља народ са 39 одсто укупног становништа. Остали народи су потчињени режиму националног угњетавања и против њих се води политика денационализације. Срби, Хрвати и Словенци су различити народи и теорија о троименом народу је само маска великосрпског хегемонизма".

Одлуку о издвајању и независности Словеније, Хрватске и Македоније, као и подстицање свих сепаратистичких покрета и њихове оружане борбе (ВМРО, качаци, усташе) прихватила је и КПЈ на Четвртом конгресу у Дрездену 1928. године. Од тада комунисти су и јавно позивали на разбијање Југославије, уз вјечиту осуду српске хегемоније! Владимир Кршљанин, српски дипломата, политичар и почасни професор руског универзитета у чланку "Срби 'ново Душаново царство' дали за три пропале Југославије" тврди да су управо закључци из Дрездена, под утицајем Коминтерне и ставова усвојених на Петом конгресу у Москви 1924. године, били кључни историјски фактори употријебљени против Југославије.

Деведесетих година 20. вијека Југославија је разбијена, а авнојевске границе признате као међународне границе нових држава Словеније, Хрватске, БиХ, Македоније и Црне Горе, док се Србији војном и дипломатском агресијом отимају Косово и Метохија. У Војводини се потхрањује сепаратизам, Република Српска је стално на удару и српском народу се не дозвољава право на самоопредјељење. Комшије поново пријете ратом. Југословенска идеја и комунистичка идеологија готово су уништиле српски народ, али оне и даље живе у дијелу српске јавности. Испробани су сви сценаријуми. Југославија је била и монархија и република, имала је и краља и доживотног предсједника, и Србина и Хрвата, и намјесништво и предсједништво, и бановине и републике, и централизовано и децентрализовано уређење. Ништа није помогло! Узалудно су Срби жртвовали слободну и суверену државу, генерације и генерације народа, идентитет и самопоштовање. Данас их готово више нема у Хрватској, статистичка су грешка у ФБиХ, на Космету живе окружени бодљикавим жицама, а у Црној Гори немају права. На просторима гдје се још питају о свом опстанку, изложени су српском самопорицању, самосатирању, самомржњи, аутоколонијализму и аутошовинизму, каквим су их обликовали и подучили комунисти!

Пирова побједа

Академик Милорад Екмечић сматрао је да је за српски народ Југославија била - Пирова побједа. Своју слободу Срби су најскупље платили. Послије огромних жртава, српски национални покрет имао је дефанзивни карактер и бранио постигнуто. "Главни разлог што Срби спуштају наниже своје далекозоре, није долазио од чињенице да је засићеност једном морала да дође, него због високе цијене којем је плаћено уједињење 1918", тврдио је Екмечић. Сличног мишљења је и историчар Коста Николић који додаје да је основни узрок проблема Срба у Краљевини СХС/Југославији било схватање да је стварањем те државе ријешено српско национално питање. Према његовим ријечима, губљење биолошке основе и историјски замор узроковали су стање дефанзивности.

Почетком 20. вијека српски народ је тријумфовао на свим пољима, раздобље 1903 - 1914. памти се као "златно доба", али од тада почиње национална катастрофа, погроми и прогони. У два балканска и Првом свјетском рату, Србија и Црна Гора изгубиле су око 1,25 милиона становника (погинуло је 400.000 војника, страдало 850.000 цивила). Србија је изгубила око 30 одсто становништва (60 одсто мушког радно способног), Црна Гора 25 одсто, док је у БиХ убијено око 400.000 (19 одсто, махом српског становништва). По процјени делегације Краљевине СХС на мировној конференцији у Версају, штета Србије била је око 10 милијарди златних франака, половина укупне националне имовине.

Плаћену цијену српски народ не само да никада више није надокнадио већ је удвостручио током Другог свјетског рата и стварања "Друге Југославије". Доживио је Јасеновац и геноцид у НДХ, масовна убиства и прогоне од стране усташа, ханџар дивизије, албанских сепаратиста... И поново је створена заједничка држава без посљедица по Хрвате, муслимане, Албанце и друге који су бирали да буду на страни злочинаца! Поново су награђени и поново били незадовољни. Срби су им и данас кључни проблем.

Тајна кривица

Када је стварана комунистичка Југославија, уочи окупљања у Јајцу 1943. сви осим српског народа имали су могућност да се изјасне о свом статусу. Признато је пет конститутивних народа: Срби, Хрвати, Словенци, Македонци и Црногорци. "Национално преуређење југословенске државе одвијало се под притиском схватања о српској хегемонији као трајној 'кривици' српског народа", пише историчар Коста Николић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.