Јуначки пут Јанка Вукотића, српског јунака из Црне Горе: Не дамо им Мојковац да виде, па цар Јосиф да пред њима иде

Уочи Божића те 1916. црногорска санџачка војска покушава да заустави офанзиву аустроугарских снага, које су продором из правца Пљеваља и Прибоја имале намјеру да осујете и пресијеку извлачење ка југу притијешњене српске војске и тако њен слом учине неизбјежним. Изгледи за то су постојали јер је српска војска била у критичној ситуацији, обухваћана из три правца снагама Њемачке, Аустроугарске и Бугарске са преко пола милиона војника. Иако је већ два мјесеца у сталном борбеном контакту тактички узмицао са Дрине пред вишеструко надмоћнијим непријатељем, сердар Јанко Вукотић  одлучује “више ни стопе назад”, по било коју цијену затворити Мојковачка врата и тако спријечити трагични епилог по српске трупе.

“То су наша браћа најмилија/Ми смо Срби једна фамилија/И по вјери и по народности/Зовемо се браћа по милости...”, вели сердар у поменутој пјесми и поручује својим јединицама: “Швабске снаге имају у плану/Да нас баце као с пута грану/И претеку србијанске трупе/Да кроз Црну Гору не одступе/.../Српска војска одступа од Пећи/Бугарска им ударила с плећи/А Њемачке силне регименте/Про Санџака у претијек лете...”

Свог маркантног ауторитативног команданта војска безмјерно поштује и слуша, али то не умањује тежину његовог задатка да са 6.500 слабо опремљених и дуготрајним борбама изнурених бораца дочека 53. и 62. аустроугарску дивизију јачине 12 батаљона и два коњичка ескадрона са око 20.000 војника, технички врхунски опремљених, под командом генерала Рајнера. Црногорци имају застарјеле пушке система Манлихер (Московке), са критично малим резервама муниције и трпе велику оскудицу провијанта. И то је Бећировић, и сам учесник битке, сликовито опјевао: “Све што треба у бој за јунака/Доноси му жена или мајка/Од парчета 'љеба до обуће/Из његове сиромашне куће...”

Поврх свега, у том крају ову зиму памте као једну од најхладнијих у подужем периоду. Срце је пуцало од хладноће, а снијег је био преко метра. Подносећи нечувене муке голи, боси и промрзли, ови прекаљени борци су одлучно, без трунке колебања, на сам православни Божић храбро чекали страховит удар непријатеља. Чекали су црне полазнике који ће их умјесто житом засути врелим оловом и челиком из око 50 артиљеријских оруђа и десетина митраљеза. На стратешким тачкама Бојна њива, Улошевина и Развршје, три дана је трајала лавовска борба, па и она бајонетима прса у прса. Бојна њива је препозната као тврда брава Мојковачких врата, па је у крвавом окршају два-три пута прелазила из руке у руку. И сам генерал Рајнер био је у борбеном строју са исуканом сабљом. На крају, уз огромне жртве обију страна, непријатељ је био натјеран на узмак.

Била је то једна од најсрпскијих прича у српској Црној Гори и једна од најјуначкијих побједа у њеној јуначкој историји. Та битка је постала примјер српске солидарности и саосјећања за брата у невољи, јер и по Светом Јеванђељу жртвовање за ближњег је највећа врлина људска. Сердар Јанко Вукотић се овјенчао славом српског витеза, који је својим подвигом задужио српство и крупним кораком ушао у историјску читанку.

Плодови ове највеће црногорске побједе у вељем (великом) рату осташе неискоришћени јер је стање на другим линијама одбране било катастрофално, догађаји су муњевитом брзином претицали једни друге. Под врло сумњивим околностима Ловћен је пао 11. јануара, а Цетиње дан послије. Двор и влада били су у тоталној конфузији, губило се драгоцјено вријеме у тражењу лакшег, мада нечаснијег пута од оног којим је пошла њихова савезница Србија. Нуди се сепаратни мир који Аустроугарска глатко одбија, тражећи безусловну капитулацију. У току је био посљедњи чин црногорске драме, док су се иза кулиса одвијале разне нечасне сплетке и игре.

Поуздано се зна да су краљеви синови одавно шуровали са Бечом, а тешко је вјеровати да су то чинили без очевог благослова, уосталом и њихов зет, италијански краљ, дуго је играо на двије карте. Сердар је био тешко поражен чињеницом да се одустало од ранијег плана да се црногорска војска повуче заједно са српским трупама и избјегне капитулација. Мада га је Јанко преклињао да то не чини, краљ Никола је 19. јануара напустио земљу и послије Италије скрасио се у Француској. Њихов посљедњи телефонски разговор у тешкој је атмосфери завршио овако:

“Јанко, ја крећем. - Куд, господару? - Идем у Љеш и Сан Ђовани, па преко мора. - Иди, никад се више не виђели!”

Крња влада од три министра, заједно са принцом Мирком 21. јануара доноси фамозну “Наредбу 128” да се војска распусти пошто положи оружје у магацине, те да се сердар Јанко Вукотић разрјешава дужности. Неколико стотина добровољаца из Босне и Херцеговине и Боке то није послушало и оружјем је себи прокрчило пут ка Скадру и Медови и прикључило се српским трупама у повлачењу. Иста крња влада је на Цетињу 25. јануара око 18 часова потписала и фактичку капитулацију Црне Горе. Само онај ко добро познаје душу црногорског ратника зна колико је тежак ударац за њих био да по први пут у својој историји положе оружје пред непријатељем. Сердар Јанко, ојађен и потпуно сломљен, повлачи се на село код рођака. Ту га и затичу Аустријанци и са стотинама официра и других угледних људи одводе у интернацију.

Јанко Вукотић рођен је на Чеву надомак Цетиња 18. фебруара 1866. године, као осмо, најмлађе дијете сердара Станка Вукотића. Изданак је једног од најчувенијих црногорских братстава и био је близак рођак црногорске кнегиње, потоње краљице Милене. Свршава војне школе у Модени у Италији и постаје један од првих школованих официра у Црној Гори. Његова каријера у војној служби и управним дужностима ићи ће скоро праволинијски. Командант Књажеве гарде (1892), командант Пјешадијске школе (1895), бригадир, командант стајаће војске (1902), члан Државног савјета и министар војни (1905), судија Војног суда (1902), коначно 1911. добија и звање сердара, као осми сердар из братства Вукотића. У Првом балканском рату 1912. командује источним одредом црногорске војске која успјешно оперише на правцу од Бијелог Поља и Берана, преко Пећи до Дечана и Ђаковице. Потом, као начелник Врховне команде, учествује у заузимању Скадра најтврђим правцем преко Бардањола, гдје му гине и рођени брат Киња. У Другом балканском рату са својим трупама успјешно садејствује српској војсци у Брегалничкој бици. У јулу исте године постаје предсједник владе и министар војни. Почетком Вељег рата 1914. преузима команду над Санџаком војском, тада најјачом формацијом.

Са њом ће у контра нападу 25. септембра 1914., гонећи непријатеља избити на Јахорину, а потом и надомак самог Сарајева, што је изазвало пометњу у Поћорековом штабу, али и макар краткотрајно одушевљење Срба. Оперишући на том простору, 10. октобра води са Аустроугарима крваве борбе на Гласинцу. По одлуци здружене команде, јединице повлачи на Дрину, а временом и у сектор Таре и Мојковца, гдје ће и доћи до финалног обрачуна. Значајно је истаћи да је Сердар у више наврата вршио и важне дипломатске мисије. У вријеме анексионе кризе, приликом једног путовања, у Загребу је приведен и у полицији задржан седам сати. Његов понос није могао прећи преко те увреде, па пише љутито писмо бечкој влади на Бал плацу и у знак протеста враћа им све медаље и ордење које је од њих раније добио. Као што је већ поменуто, сердар Јанко Вукотић је послије слома 1916. интерниран у логор Болдогасон, а потом у Бјеловар, гдје је дочекао ослободилачке српско-француске трупе. У Црну Гору стиже почетком новембра 1918, озбиљно нарушеног здравља (у кућу су га унијели на носилима). Не учествује у раду Велике подгоричке скупштине, која ће 26. новембра 1918. донијети акт о уједињењу са Краљевином Србијом, али ће у мају 1919. прихватити позив регента Александра и активираће се у новостворену Војску Краљевине СХС. То ће учинити још 12 црногорских генерала од укупно њих 14, а једино он ће досећи чин армијског генерала. У међувремену је одбио Николин позив да дође у Париз и буде министар у некаквој црногорској влади у егзилу, која је послије о њему објављивала срамне памфлете. У новој држави вршиће дужности команданта дивизије у Крагујевцу и Сарајеву, гдје је једно вријеме и вршилац дужности команданта 2. армије, да би потом био постављен на дужност команданта 3. армије у Скопљу. На крају каријере изабран је за члана Војног савјета на приједлог краља Александара, који га је необично цијенио и сматрао личним пријатељем. Генерал Јанко Вукотић упокојио се 4. фебруара 1927, прије 95 година у Београду, гдје је и сахрањен уз високе државне почасти.

Сердар Јанко је имао двоје дјеце, кћерку Василију (1897-1977) и сина Вукашина (1905-1990). Кћерка Василија била је права црногорска хероина, у балканским ратовима добровољна болничарка, а у Великом рату ордонанс и шифрант у очевом штабу, па њена личност заслужује посебну причу. Син Вукашин, такође официр Југословенске војске, био је ађутант краља Александра, пратио га је и на његовом трагичном путовању у Марсељ. Једно вријеме живио је у иностранству, а његов син Јанко (1953) данас живи у Подгорици. Током генералове службе у Сарајеву, 1922. његов најстарији брат Божо Вукотић купио је кућу и 120 дунума земље у Лукавици, у данашњем Источном Сарајеву, гдје и сада живе неки од његових потомака.

Данас би разни острашћени гласноговорници и перјанице антисрпске политике у Црној Гори да потпуно промијене карактер и историјски контекст Мојковачке битке, као непотребно жртвовање црногорске војске, па чак и њено намјерно уништавање од стране српске команде, како би Црна Гора лакше изгубила своју државност. Таквим псеудоисторијским небулозама они успут настоје очупати лиске са сердаревог ловоровог вијенца, називајући га издајником краља Николе и слугом Београда, који је помогао тобожњу српску окупацију Црне Горе 1918. Но ти напори су им узалудни, јер су Мојковачка битка и њен командант одавно стављени на пиједестал врхунских националних вриједности, као блистави симбол једнодушне српске слоге и заједничких одбрамбених напора, хероизма и жртвовања. Парадокс је да битка на Мојковцу по потреби служи и као смоквин лист пред судом историје садашњим, а и бившим одродима од својих етничких коријена, када се, кујући лажне златнике ките туђим чојством и јунаштвом. 

Сахрана

Генерал Јанко Вукотић сахрањен је у Београду 6. фебруара 1927. године у Алеји великана, одмах поред гробнице Николе Пашића. Тог дана Саборна црква и њена порта биле су претијесне да приме све пријатеље и поштоваоце овог славног војсковође. Храм је био застрт црним засторима, на катафалку је стајао ковчег, а на њему генералова шапка и сабља. Опијелу које је предводио српски патријарх Димитрије, поред породице присуствовали су краљ Александар, министри на челу са предсједником Узуновићем, предсједник Скупштине, велики број високих официра, међу којима самих петнаест генерала, на челу са војводом Бојовићем и многи други државни достојанственици. Говор пред храмом су држали генерал Михајловић и министар Пилетић. Непрегледна поворка са ковчегом на лафету кретала се кроз шпалир Београђана, праћена посмртним маршом и звоњавом београдских цркава. На челу иза крста двадесет официра је на јастучићима носило генералова одликовања. Испред и позади поворке кретао се по један батаљон београдског гарнизона. При улазу у само гробље одјекнули су почасни артиљеријски плотуни.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.