Југославији Истра и Задар
У Паризу 1947. године потписан је мировни уговор земаља побједница у Другом свјетском рату и Италије, Мађарске, Румуније, Бугарске и Финске. Југославији је додијељен град Задар, полуострво Истра и острва Црес, Лошињ и Ластово, Италији је дат мањи уступак у зони Горице, а Трст и територија око њега добили су специјални статус.
Министри спољних послова великих сила утврдили су 1946. у Њујорку статус Слободне територије Трста, која је требало да настане спајањем зоне "А" под окупацијом англоамеричких снага и зоне "Б" под југословенском војном управом. Договорено је да прије тога Савјет безбједности УН постави гувернера у договору са италијанском и југословенском владом, што никад није учињено. Криза је завршена 1954. припајањем зоне "А" (град Трст) Италији, а зоне "Б" Југославији.
Према одредбама мировног уговора Италији, Румунији, Мађарској, Бугарској и Финској је омогућено да као суверене државе поновно стекну статус међународног правног субјекта и постану чланице Уједињених нација. Уговорима је регулисано плаћање ратних репарација и сет обавеза у вези са поштовањем права националних мањина у државама потписницама. Они су означили крај италијанске колонијалне владавине у Африци и легализовали територијалне промјене на границама између Италије и Југославије, Мађарске и Чехословачке, Мађарске и Румуније, Совјетског Савеза и Румуније, Румуније и Бугарске, Италије и Француске и Совјетског Савеза и Финске.
Уговори су обавезали земље потписнице да морају предузети све мјере које ће обезбиједити да све особе под (њиховом) јурисдикцијом буду заштићене, без дискриминационих одредаба на темељу расе, пола, језика или религије, као и да ће поштовати људска права и све темељне слободе појединца, укључујући и слободу говора, штампе и религије, политичког организовања и јавног окупљања. Свака земља потписница обавезала се да ће предузети потребне кораке да би спријечила поновно рађање фашистичких или других политичких, војних или парамилитарних организација, које за циљ имају ускраћивање демократска права грађана.
Проблем ратних репарација се доказао као један од најтежих на конференцији, а и послије ње. Совјетски Савез, као земља најтеже погођена ратом, тврдо је устрајавала на захтјеву за максималне могуће репарације од свих непријатељских земаља у рату. Једино су показали извјесну самилост према Бугарској, вјероватно због Георгија Димитрова, који је све до 1943. године био генерални секретар Коминтерне. Али су се показали тврди и немилосрдни према Румунији и Мађарској, којима су одређене високе репарације.
Финска је била једина држава која је у потпуности исплатила ратне репарације. Договорене су сљедеће ратне репарације (по параметрима из 1938. године):
Италија је требало да исплати репарације у износу од 360 милиона долара, од чега 125 милиона долара Југославији, 105 милиона Грчкој, 100 милиона Совјетском Савезу, 25 милиона Етиопији и пет милиона долара Албанији. Финска је Совјетском Савезу исплатила репарације у износу од 300 милиона. Мађарска је требало да исплати репарације у износу од 300 милиона, од чега 200 милиона Совјетском Савезу, а 100 милиона долара Чехословачкој и Југославији.
Румунија је Совјетском Савезу требало да исплати репарације у износу од 300 милиона, Бугарска у износу од 70 милиона, 45 милиона долара Грчкој, а 25 милиона Југославији.
Данас Италија службено тугује, а Хрватска слави, или би барем требало да слави. На основу уговора о миру с Италијом, Истра, Ријека, Кварнерска острва, Задар, те још неки приобални дијелови међународноправно су дошли у окриље Хрватске.
Уговором о миру с Италијом, у састав тадашње НР Хрватске враћена су горе споменута подручја, одређене су нове међународно признате границе између Италије и тадашње ФНР Југославије, док су се остале границе италијанске државе задржале на онима важећим од 1. јануара 1938. године.
Службена Италија данас обиљежава Дан сјећања на велики историјски пораз и цијену коју је платила због срамне улоге у Другом свјетском рату.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
