Јоаким Вујић, оснивач првог српског позоришта
Српски књижевник и позоришни писац Јоаким Вујић, један од најплоднијих српских књижевника и аутор више од 40 различитих дјела, рођен је 9. септембра 1772. године. Он је 1835. године у Крагујевцу основао прво српско позориште, гдје је преносио романтичарски дух Европе приказујући дјела домаћих и страних аутора.
Животопис
Вујић је рођен у Баји. Школовао се у Новом Саду, Калачи, Острогону и Пожуну, гдје је изучио права. Занесен примјером Доситеја Обрадовића, кога је срео у Бечу 1795. године, кренуо је на пут. Вујић је био и у Карловцу и Загребу, одакле се 7. јула 1797. године вратио у родну Бају да помогне родитељима. Учитељевао је по разним мјестима Угарске, а потом је кренуо на путовање. У Трст је стигао 1801. гдје се издржавао као домаћи учитељ. Ту је Вујић учио стране језике и убрзо написао своју "Француску граматику". Путовао је по Италији, оставивши учитељство, те ступио на брод као писар. Посјетио је Мореју, Малу Азију, Цариград, Крим, био је и у Солуну и на афричкој обали, а у повратку ка Трсту његов брод је имао битку с турским морским разбојницима.
Дјела и представе
Ради штампања својих списа одлази у Пешту. Намјеравајући да се настани у Србији одлази у Земун, гдје остаје од 1806. до 1809. године. У Земуну је учитељевао и писао. Овдје је био осумњичен да је у револуционарној вези с Доситејем из Београда и Наполеоном Великим, те је пола године био у истражном затвору, гдје је урадио превод Дефоовог "Робинсона" и још једне књижице. У јесен 1810. године у Сентандреји се оженио богатом удовицом Пелагијом Манојловић, међутим, у браку није био срећан. Исте године је објавио свој роман "Алексис и Надина", а такође и моралну приповијетку "Робинсон млађи". Дана 21. августа 1813. године Вујић је за признање културног и просвјетног рада од цара Франца Првог добио признање које му је уручено у пештанској Градској управи. Дана 24. августа 1813. године, у Рондели на пештанској обали Дунава, на позорници Мађарског театра, приређује прву свјетовну и грађанску позоришну представу на српском језику. Послије тога слиједиле су представе у Баји, Сегедину, Новом Саду, Земуну, Темишвару, Панчеву и Араду. У Баји је 18. јануара 1815. године изведено Вујићево дјело "Инкле и Јарика" у три чина. У јесен 1823. први пут је боравио у Србији. Године 1828. у Будиму је штампао "Путешествије по Сербији", прије тога је већ било изашло његово дјело "Новое земљеописаније". Дане очајања због пропалог брака провео је у манастиру Бездину, гдје је од 1831. до 1832. године написао и своју аутобиографију.
Вријеме између 1835. до 1839. године провео је у Србији, већином у Крагујевцу, гдје је у двору кнеза Милоша приређивао позоришне представе. Вујић је дошао на позив кнеза у јесен 1834. године и постављен је за директора Књажеско-српског театра са задатком да организује рад позоришта. Прве представе одржане су у вријеме засједања Сретењске скупштине од 2. до 4. фебруара 1835. године, када су приказани Вујићеви комади уз музику коју је компоновао Јожеф Шлезингер. Вујић је у 1835. години приказао пет премијера, и то сљедећих драмских дјела: "Фернандо и Јарика", "Ла Пејруз", "Бедни стихотворац", "Бегунац" и "Шнајдерски калфа". Одласком Милоша и Вујић је морао да напусти Србију. Путовао је по Молдавији, био је и у Одеси, а у једном руском манастиру сређивао је опис ових својих путовања.
Посљедње године живота
Посљедње године живота провео је у Београду у оскудици. Ипак је био живнуо видећи да се у Србији све више утврђује позориште. Умро је 8. новембра 1847. године, очекујући први повезани примјерак своје нове књиге "Ирина и Филандар". Сахрањен је у близини цркве Светог Марка на старом ташмајданском гробљу у Београду. Гроб му је касније заметен. Вујићева слика је позната по нацрту који је сам приложио у својој аутобиографији.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
