Исусово рођење најљепши празник хришћана
Свјетло је одувијек симболизовало почетак, рођење и нови живот вијековима прије него што је вријеме почело да се мјери по Христу. Широм Европе људи су се окупљали средином зиме, уочи солстицијума - дана када је ноћ најдужа, када дани постају дужи и почињали славље уводећи временом нове обичаје у своје мале заједнице које су затим остављали генерацијама у аманет.
Тако је и прослава Божића стигла до 21. вијека, шаренолика колико се само може замислити. Иако хришћански празник, божићним чаролијама данас не одолијевају ни други вјерници, али ни они који вјеру не практикују.
Божић је данас и вјерска прослава и државни празник, али и културолошки и комерцијални феномен. Већ два вијека људи широм свијета славе Божић - хришћани као дан Христовог рођења, а остали због разлога којих је колико и самих људи.
Извјесно је да је празник смјештен у оквир зимских паганских свечаности које су се славиле и на хладном сјеверу, али и много топлијем југу Европе.
Библија не помиње датум Христовог рођења, па је тако у вријеме раног хришћанства главни празник био Васкрс. Тек у 4. вијеку црква је увела прославу дана рођења Христа, чему су се пуританци оштро противили позивајући се управо на одсуство тог податка у светој књизи.
Моћ цркве била је јача од бунта пуританаца. Првобитно назван Празником рађања, проширио се најприје до Рима 354. године, Египта 432. године, затим до краја 6. вијека у Енглеску, а два вијека касније и до Скандинавије.
Најрадоснији празник
Прослава Божића за Србе, Русе и припаднике Јерусалимске патријаршије почиње тачно у поноћ између 6. и 7. јануара. Ову прославу прате најљепши вјерски обичаји и обреди. Божић као спомен на Христово рођење први пут се јавно помиње на почетку четвртог вијека, а његово обредно празновање први пут је обављено тек 354. године у Риму, за вријеме цара Аркадија. Од овог времена Божић се слави издвојен из заједничког празновања Богојављења, у вријеме зимског солстицијума, „када Сунце поново почиње да расте и јача у својој свјетлости и топлини, а тама да опада“.
Сматра се да је на истоку слављење Божића први увео свети Василије Велики у Кападокији. Сљедују га свети Григорије Богослов, који га у Цариград уводи 379. године, и свети Јован Златоусти, у Антиохији, 386. године. Током петог вијека, готово све цркве широм васељене прихватају слављење овог хришћанског празника.
Божићне празнике православни Срби, Руси, Грци, као и Бугари, прослављају са примјетним разликама. Литургијски и молитвени дио славља у цркви је исти, с тим што се Грци држе новог, грегоријанског, а Срби и Руси старог, јулијанског календара. Тако Грци славе Божић 25. децембра, а Срби и Руси 7. јануара. Дужина божићног поста (шест седмица) иста је код ова три православна народа, као и прописи о начину исхране које у те дане треба поштовати.
Божићни симболи
Прославу најрадоснијег хришћанског празника прате најљепши вјерски обичаји и обреди. Симбол Божића је слама, која представља јасле у витлејемској пећини у које је положен новорођени Исус, а затим новчићи који у слами симболишу злато којим је дариван Исус.
Ораси у слами и у ћошковима собе симболишу то да Бог влада над све четири стране свијета, док кађење куће представља симбол смирне и тамјана којима је, такође, дариван Христ. Поред ових симбола, прославу Божића обиљежава и положајник, односно гост на Божић, а најчешће је то мушко дијете или младић, јер по ријечима Спаситеља: „Ко прими дијете у име моје, мене прима.“ Зато се положајник прима као сам Господ - који својим рођењем у све домове људске доноси мир и добру вољу.
Неизоставни симбол Божића је и бадњак, који представља гране којима је заложена ватра по Исусовом рођењу. То је и симбол Исуса Христа који је у напону своје снаге, силом свога божанства, раскинуо ланце ропства гријеху, препородио човјека и у њему разбуктао пламен љубави према добру, врлини - према Богу, највећем добру, омогућивши му спасење од гријеха, зла и вјечне смрти - смрти духовне, као што и млад церић, односно храстић, силином својом разбуктава ватру на огњишту, а јарким пламеном својим обасјава све ћошкове домова наших.
Чесница са новчићем сматра се важним обредним колачем. Када буде печена, износи се на сто, на којем је већ постављен божићни ручак. Чесница се ломи на онолико дијелова колико има укућана. Онај ко добије дио чеснице у којој је новчић, по народном вјеровању, биће срећан цијеле године. Када се заврши ломљење чеснице, укућани једни другима честитају празник и сједају за трпезу.
Поклони Исусу
Према предању, Христово рођење у Витлејему крај Јерусалима попратила је необична појава, која је представљала божански знак да се нешто важно и судбоносно догодило. Појавила се веома јарка звијезда на небу, а њу су слиједила тројица мудраца са истока да би запазили гдје ће се зауставити, јер, како им је предсказано, ту ће наћи новорођено дијете које је Спаситељ човјечанства. Пошто се звијезда зауставила над мјестом гдје се налазио тек рођени Исус, мудраци су ушли и даривали дијете златом, тамјаном и смирном, дубоко му се клањајући.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
