Идеја о “великосрпској окупацији” изродила се из догађаја локалног карактера прије 102 године у Загребу: Усташка пропаганда учинила их херојима

Вођен тим снажним идеалном, краљ Александар Карађорђевић основао је прву Југославију, тада Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, а све на крилима величанствене побједе у Првом свјетском рату. Она друга, створена је на идеји братства и јединства, под снажним утицајем комунистичке идеје.

На помен Југославије данас, многима је прва асоцијација слога, јединство гдје нема бројања крвних зрнаца, гдје питање националности пада у други план. Ипак, обје Југославије срушене су у крви, а њихов распад пратили су велики злочини и страшне жртве. С правом се намеће питање како је таква слога о којој нам причају угушена на тако стравичан начин. Историчари ће рећи: “Историја је учитељица живота”, а она нам увијек даје одговоре. Тако, ако бисмо зашли мало дубље у историју, можемо да уочимо да тај идеал није имао јако упориште у историјским процесима.

Важно је истаћи да је идеја заједничке државе била идеал који је заступала већина, а разлике су се сводиле само на начин уређења те државе. Ипак, снажне националне струје су од почетка реализовања те идеје подривале оснивање Југославије.

Национализам је оптерећивао и тровао међусобне односе југословенских народа мржњом и сукобима, који су често, подстицани од спољних чинилаца, политичких и вјерских, од противника зближавања ових народа, остављали разорне посљедице, мада је, на другој страни, истовремено доприносио и развијању њихове свијести о националном идентитету.

Један од тих догађаја је и “Просиначка (децембарска) побуна”, када су незадовољни грађани 5. децембра 1918. године у Загребу, предвођени Хрватском странком права, организовали поворку узвикујући пароле у част “хрватској републици” и бољшевичкој револуцији. Иако локалног карактера, из данашњег угла, то је један од првих догађаја који је показао да заједничка држава није могућа.

Тог 5. децембра 1918. године Народно вијеће одлучило је да у Загребу организује прославу уједињења, док је истовремено градским улицама кренула поворка незадовољних грађана, предвођена припадницима 25. и 53. пјешадијског (домобранског) пука, која је извикивала пароле у част “хрватској републици” и бољшевичкој револуцији. Пошто су грађани стигли на Јелачићев трг, владине снаге и присталице Народног вијећа отвориле су ватру, при чему је смртно страдало 15 особа, а око 20 их је рањено. Децембарске жртве биле су први масовни протест против новоуспостављене државе. Социјалистичке и бољшевичке идеје продирале су међу војнике и на цијелом подручју новостворене југословенске државе. Идеја републиканизма такође је била привлачна и у једном дијелу становништва.

Иако догађај локалног карактера, он је био снажна основа да се воља већине, а то је да јужнословенски народи живе у једној држави, у данашње вријеме представља као акт “великосрпске окупације”, те да се групе појединаца несрпске националности данас проглашавају борцима за слободу, демократско и либерално уређење (иако је у то вријеме већина држава била једнонационална, без савремених демократских институција). У појединој литератури се помиње да је генерал Душан Симовић прозрео намјеру Хрвата, који су жељели да заједничку државу прикажу као окупацију Србије, и одбио је да на незадовољне грађане пошаље војску уз ријечи да је то “ствар за полицију”.

Професор националне историје на Филозофском факултету у Бањалуци Боривоје Милошевић каже да је усташка власт у вријеме злочиначке НДХ, кроз штампу, публицистику и школу, поменуте догађаје тумачила као “знак хрватске револуционарне свијести” и почетак хрватске борбе против “ненародног, великосрпског и југословенског режима”.

- Савремено тумачење ових догађаја под јаким је утицајем ратова 90-их година, који су снажно обликовали јавно мњење и наметнули многе стереотипе, посебно у контексту југословенског уједињења 1918. и свих феномена који су га пратили. Децембарски протести, локалног и ограниченог карактера, приказују се кроз националистичку призму, при чему се уобичајено занемарују социјални аспекти овог догађаја. Ратови у којима је друга Југославија нестала у крви у дијелу српске јавности учврстили су увјерење да је 1918. године почињена трагична историјска грешка, док се код неких других југословенских народа усталило мишљење да је поменута држава представљала “тамницу народа”, “версајску творевину” и “тријумф великосрпске политике”. Искуства из 90-их година 20. вијека у дијелу хрватске историографије формирала су стереотипе о уједињењу као “цивилизацијском сукобу”, “Србима склоним милитаризму и централизму” и “Хрватима склоним пацифизму и конфедерацији - истиче Милошевић.

Историчар Миле Бјелајац напомиње како ревизионистичка историографија о стварању југословенске државе инсинуира да је долазак српске војске представљао дио напора за стварање “Велике Србије”.

Милошевић каже да се потврда ове чињенице види у идеолошко-политичком заокрету хрватских историчара по питању карактеру и начину настанка југословенске државе. Док је до 80-их година 20. вијека писано о Југославији која је настала захваљујући слому Аустроугарске и тежњи Јужних Словена да живе заједно, крајем вијека су ревидирани ставови, увјеравајући читаоце да су масе становништва биле против уласка Хрватске у Југославију.

- Трагични распад југословенске државе утицао је на нове погледе на улогу српске војске у процесу уједињења. Упркос многобројним свједочанствима о одушевљењу са којим је српска војска дочекивана по преласку Дрине, Саве и Дунава, некадашњи ослободиоци, који су прије једног вијека називани “браћом” и “доносиоцима правде и слободе”, готово преко ноћи, постали су окупатори, који су наводно уз помоћ батина и кундака уводили ред по Хрватској и БиХ. Несагласности историчара о поменутим проблемима нашле су свој одраз у уџбеницима историје и наставним јединицама које третирају југословенско уједињење - закључује Милошевић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.