Хиландар у огњу
Велики пожар, који је избио у ноћи између 3. и 4. марта 2004. године у српском православном манастиру Хиландар, до темеља је прогутао више од половине манастирских здања.
Обнова оштећених дијелова започета је одмах послије пожара. Манастир се налази под управом Васељенске патријаршије у Цариграду, а старањем манастирског братства, српске и грчке државе, чува се, одржава и обнавља.
Хиландар се налази у сјеверном дијелу Свете горе атонске, државе православних монаха која постоји више од хиљаду година. Света гора је смјештена на Атосу, на полуострву Халкидики у сјеверној Грчкој, а манастир је на 2,5 километара од мора. Има изглед средњовјековног утврђења, с обзиром на то да је утврђен бедемима који су високи и до 30 метара. Манастир је овако утврђен јер је у прошлости, као и остала утврђена монашка насеља на Светој гори, морао да се брани од гусара.
Хиландар је изградио грчки монах светогорац, Георгије Хеландариос. Обновили су га Стефан Немања (у монаштву Симеон) и његов син Сава 1198. године, а у манастиру је 1200. године умро Стефан Немања. Краљ Стефан Урош И је 1262. године значајно утврдио манастир. Хиландар је нарочито помогао краљ Милутин, који је око 1320. године на мјесту старе подигао нову цркву Ваведења Богородице, која и данас служи као Саборна црква. У вријеме краља и цара Душана Света гора је дошла под његову власт, а то је период највећег просперитета манастира.
У вијековима турске владавине, Хиландар су помагали руски цареви и молдавски кнежеви у XVI вијеку, а српски патријарси из Пећи у XVII вијеку. Почетком XIX вијека створена је прва нововјековна српска држава, па је настављена богата традиција хиландарско-српских односа.
Ријеч је о манастиру који представља једно од најзначајнијих средишта српске културе и духовности. У Хиландару је очувана најбогатија колекција оригиналних старих рукописа, икона, фресака, тако да он у данашње вријеме представља најзначајнију ризницу српске средњовјековне културе уопште. Манастир се од 1988. године, заједно са осталих деветнаест светогорских манастира, налази на UNESCO-вој листи свјетске баштине у склопу споменика средњег вијека обједињених под заштићеном цјелином планина Атос.
Манастир је изграђен на рушевинама ранијег византијског манастира Хеландариона, који је основан почетком XI вијека. У периоду од 1198. до 1200. године Симеон и Сава подигли су цркву Ваведења Богородице, која данас не постоји, пирг Светог Саве, Камбански пирг звонара и келију Светог Симеона. Када су грађевине биле готове, средином 1199. године, Немања је као ктитор издао повељу. Ову оснивачку повељу је написао Сава, а за њу је Немања добио пристанак од великог жупана Стефана. Повеља је у оригиналу била сачувана све до Другог свјетског рата, када је страдала 6. априла 1941. године у бомбардовању Народне библиотеке у Београду.
Почетком XIII вијека Света гора је била под фактичком влашћу крсташа који су 1204. године освојили Цариград. Усљед тога, св. Сава је 1214. године напустио Свету гору и пренио мошти свог оца из Хиландара у Србију.
У вријеме краља Милутина манастир је проширен према сјеверу, а тада су подигнути спољни зидови у подруму великог конака из 1821. године и спољни зид поред конака из 1598. године. Османлије су околину полуострва Атос дефинитивно запосјеле 1430. године, гдје је завладало насиље и безакоње. Због тога је одређен број монаха напустио Хиландар и вратио се у Србију. Стање се донекле поправило тек након указа (тур. ферман) султана Мехмеда II из 1457. године којим су потврђене старе слободе и права светогорским манастирима. У манастир је 1765. године дошао и Доситеј Обрадовић. Почетком XX вијека манастир је поново имао већину српских монаха. Хиландар је у пратњи премијера Николе Пашића посјетио и краљ Петар I Карађорђевић.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
