Херојска одбрана Стаљинграда
Стаљинградска битка у Другом свјетском рату практично је окончана 31. јануара 1943. године када су остаци њемачких армија обуставили отпор, а њемачки командант генерал пуковник (касније фелдмаршал) Фридрих фон Паулус потписао безусловну капитулацију и предао се са више од 90.000 војника и официра.
Слом Нијемаца и њихових савезника Италијана, Румуна, Мађара и Хрвата код Стаљинграда означио је почетак краја Трећег рајха. За шест мјесеци Њемачка је у тешким борбама изгубила више од милион војника, а 75 дивизија је потпуно разбијено. Битка за Стаљинград једна је од највећих у историји ратовања и примјер како се брани опкољени град.
Битка за Стаљинград трајала је од 23. августа 1942. до 2. фебруара 1943. године. Сматра се да је ова битка била психолошка прекретница рата. Битка се водила на подручју Стаљинграда (данас Волгоград), а састојала се од њемачке опсаде јужног дијела града, битке унутар града и совјетске противофанзиве у којој су уништене или заробљене преостале снаге Сила осовине на том подручју.
Силе осовине су у овој бици изгубиле око четвртину укупног људства на источном фронту и од тог губитка нису никада успјеле да се опораве. За Совјете, побједа код Стаљинграда значила је почетак ослобађања домовине и први корак ка побједи над нацистичком Њемачком.
Док у односу на завршетак битке нема недоумица (Паулус 2. фебруара 1943. потписује акт о предаји преосталих снага Вермахта снагама Црвене армије). Постоје несугласице у односу на број жртава те битке: процјене се крећу од 700.000 па све до два милиона погинулих војника и цивила. Тачан број жртава ове страшне битке неће се с потпуном сигурношћу моћи никада утврдити.
Тада је Стаљинград имао око 600.000 становника и велико стратешко значење јер је Волга била врло важан пут за снабдијевање Совјетског Савеза од Каспијског мора према средишњој Русији. Њемачко заузимање Стаљинграда требало је да прекине овај пловни пут. Поред стратешког значења, освајање Стаљинграда би, због свог имена, за Хитлера имало велику идеолошку и пропагандну важност.
Војна индустрија СССР-а, која је с почетком рата била измјештена иза Урала, произвела је до 1942. године 4.500 тенкова, 3.000 борбених авиона, 14.000 топова и 50.000 бацача граната. Због свега тога, 12. септембра Хитлер захтијева од Паулуса заузимање Стаљинграда.
Генерал-пуковник Паулус командовао је 6. армијом са око 200.000 до 250.000 људи и дијелом 4. тенковске армије, као и различитим јединицама Румуна, Финаца и Италијана. Насупрот њемачким трупама у овој бици налазиле су се три совјетске армије, а касније им се придружила још једна. Али треба напоменути да су ове совјетске армије, због различите организацијске структуре, укупним бројем људи и опремом биле отприлике једнаке њемачким снагама.
Доласком у град (у међувремену разрушен бомбардовањем) стратешка надмоћ њемачких снага губи на важности. У овим условима, методи на које се ослањала доктрина муњевитог ратовања нису се могли користити. Коришћење ратног ваздухопловства у граду је било готово немогуће, јер се у условима уличних борби нису могле јасно разазнати линије раздвајања, а њемачки тенкови у тим условима постају врло неефикасни и лака мета противничке пјешадије.
Схвативши да њемачка војска није одговарајуће припремљена за зимско офанзивно ратовање, совјетска Врховна команда (СТАВКА) одлучила је да покрене низ својих офанзивних операција и искористи ову слабост, свјесни и да је већи дио њемачких снага преусмјерен на јужно подручје Источног фронта.
У поратној историји ово раздобље (19. новеммбар 1942 - 31. децембар 1943.) сматра се стратешком прекретницом којом почиње други дио Великог отаџбинског рата (тако се у Совјетском Савезу називао Други свјетски рат). Тиме је започела коначна одбрана Стаљинграда и слом Нијемаца.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
