Гимназија послије Другог свјетског рата

 Међутим, тек окончан рат и радикалне политичке и идеолошке промјене искале су много труда и средстава да би се настава иоле нормализовала. Поврх свега, требало је санирати озбиљно оштећену стару зграду Реалке, па је импровизована настава одржавана у згради бивше Грађанске школе.

“Партизанска гимназија”

Већ новембра исте године та, до тада Мјешовита гимназија, подијељена је на Мушку и Женску, чиме су, одмах по ослобођењу, најављене промјене и реформе које ће обиљежити цијели поратни период. Упоредо с тим, за несвршене гимназијалце које је рат истјерао из учионица отворена је тзв. “Партизанска гимназија”, у виду убрзаних курсева, како би ти ђаци “ухватили прикључак” са вршњацима. У складу са политичким и идеолошким промјенама, из наставе су истиснуте вјеронаука и њемачки језик, а уведени руски језик, и то у свих осам година, предвојничка обука, а неколико година касније и морално васпитање. У јесен 1947. завршена је обнова “Бастиље”, у коју се усељавају ученици Мушке и Женске гимназије, Школе за опште образовање радника (“Вечерња школа”), Течаја за официре ЈНА, а од јесени 1949. и Ниже мјешовите гимназије, која је већ идуће школске године пресељена у зграду Пореске управе. Почетком 50-их година прилике се сређују. Укупан број ученика у Мушкој и Женској гимназији “пада” на око 1.300. Године 1954. биће створене двије пуне мјешовите гимназије, али ће оне већ догодине бити трансформисане у Реалну гимназију и осмогодишњу школу. Тиме ће и бањалучка гимназија, коначно, постати савремена четворогодишња средња школа, у коју се уписују ученици послије завршене осмогодишње основне школе. Десетак година послије рата уводе се и ученичке радионице (електричарска, браварска, кројачка, столарска), дебатни и есперанто клуб и марксистички кружок. Мала матура је опстала све до 1952, а велика је 1959. трансформисана у завршни испит са матурским радом, коме се 1962. додаје и испит из српскохрватског језика.

Земљотрес

Шездесете године су у цијелој земљи најављивале доба релативног благостања, среће и општег прогреса. Међутим, у Бањалуци неће бити тако, а за то ће се овај пут побринути природа. Наиме, у недјељу, 26. октобра 1969. Бањалуку и ширу околину погодио је страшан земљотрес. Скоро цијела Гимназија, већина ученика (безмало хиљаду), укључујући професоре и остало особље школе, евакуисани су у Цриквеницу, Нови Винодолски и Селце, гдје ће бити настављена школска година. По окончању нешто скраћене школске године, услиједиће дирљив повратак у још необновљену “крајишку престоницу”. Сљедећа школска година започеће у двориштима и баракама Основне школе “Браћа Павлић” (данас “Иво Андрић”) и Техничке школе, те дијелом у просторијама Радничког универзитета, а од децембра 1970. наставиће се у новој, још недовршеној, основној школи у Борику. У међувремену, остаци старе Реалке ће, уз сузе и невјерицу многих Бањалучана, бити минирани, а као помоћ града Сарајева на мјесту некадашње Медицинске школе у улици Змај Јовиној нићи ће нови модерни објекат од црвене цигле. Зграда са 17 учионица, зборницом, читаоницом, библиотеком, фискултурном салом и осталим просторијама довршена је крајем 1971, а свечано отворена 15. јануара 1972. Оснивање Педагошке академије, виших школа и, коначно, Универзитета (1975) потиснуло је Гимназију са неприкосновеног првог мјеста по значају у граду. Међутим, она је и даље остала елитна средња школа, из чијих су клупа регрутовани најбољи студенти.

Секције

Седамдесетих година XX вијека у Гимназији су успјешно дјеловала многа друштва и секције, од којих ваља поменути лист “Орфеј” (покренут још 1965), Хор (1971), Литерарно-дебатни клуб, Естрадни клуб ЕКГ (1972), Атеље (1978) и Музичко-вокални састав “Класови Крајине” (1978), који су изводили честе и квалитетне програме, неријетко праћене и од вангимназијске публике. Пошто земљотрес није дозволио обиљежавање 75. рођендана, 1975. је свечано обиљежена 80. годишњица Гимназије. Тим поводом је издата обимна монографија “Бањалучка реалка”, из пера професора и директора Мате Џаје. Крајем 1990. укинут је Закон о средњем усмјереном образовању, а одлуком Скупштине општине у Бањалуци од 8. маја 1991. школа је (поново) званично основана. Недуго послије тога избио је још један рат који ће довести до нових недаћа. Многи професори и ученици несрпске националности ће напустити Гимназију и Бањалуку а, с друге стране, у њима ће се наћи њихове српске колеге избјегле из Хрватске и других дијелова Босне и Херцеговине. Рат и ратна психоза су донијели и многе друге невоље: помјерања полугодишта ка љетним мјесецима усљед недостатка струје и гријања, несташицу уџбеника и наставних средстава, честе трауматичне ситуације, општу немаштину и борбу за голу егзистенцију.

У међувремену, 1993. године донесен је нови наставни план и програм за гимназије у Републици Српској, којим су предвиђена три смјера: општи, друштвено-језички и природно-математички. Дејтонским споразумом окончан је рат у Босни и Херцеговини, али су многи проблеми, прије свега материјални, и даље актуелни.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.