Фабрика дувана у Бањалуци
Обилазећи окупиране покрајине, аустроугарски царевић Рудолф намјерио се 1886. и на Бањалуку. Сину Фрање Јосифа Првог, младићу који је пропутовао сав свијет и који је имао петљу да, истина под псеудонимом, пише новинске чланке уперене против политике рођеног оца, припремљен је у Бањалуци, како и приличи, величанствен дочек.
Власти су хтјеле да се народ при дочеку престолонасљедника Рудолфа покаже у што љепшем свјетлу, свечано и богато одјевен и накићен. И поред свих мјера предострожности, Бањалучани су госту приредили несвакидашњу демонстрацију незадовољства.
Кад је несуђени насљедник престола стигао на Бањалучко поље, они накићени у првим редовима, по договору, наједном су истурили преда се сву сиротињу, чудног и дивљег изгледа, дотле заклоњену иза њих. Власти су биле затечене, запрепашћене и немоћне, а гост зачуђен и збуњен.
Сиротиња је углас запомагала тражећи да јој се на неки начин помогне. Престолонасљедник је дао ријеч да ће баш на том мјесту бити подигнута фабрика дувана. И доиста, из њеног димњака сукнуо је дим након непуне двије године, баш некако у вријеме кад је царевић упознао своју 17-годишњу љубавницу Марију Вечеру. Ова бурна веза је већ јануара 1889. на тајанствен и до данас неразјашњен начин окончана смрћу љубавника у дворцу Мајерлинг.
Насљедник престола постао је надвојвода Карло Лудвиг, а након његове смрти син му Фрањо Фердинанд. Након атентата у Сарајеву за насљедника престола одређен је Карло, нећак цара Фрање Јосифа Првог и посљедњи аустријски цар.
Без сировинске базе, а имајући у виду да су прије ње у Босни и Херцеговини постојале сарајевска и мостарска фабрика, бањалучку фабрику је од оснивања пратио глас "социјалне" фабрике. Ако се још узме у обзир чињеница да је она до средине 50-их била највећа бањалучка фабрика, стиче се сасвим јасна слика односа свих власти према нашем граду. Слична нашој, својевремено је отворена и фабрика дувана у Травнику.
Почетна фабричка постројења била су скромна; несавршене машине је директном трансмисијом покретала парна машина од 11 коњских снага. Највише се радило ручно.
У току 1889. подигнуто је складиште готове робе, помоћне зграде, електрична централа и радионица, док су 1892. завршени магацин непрерађеног дувана и индустријски колосијек. Фабрика се водом снабдијевала из бунара ископаних у фабричком кругу.
Прве количине резаног дувана избачене су на тржиште тек 1890. године. Уочи Другог свјетског рата постојало је укупно седамнаест масивних објеката. Произвођене су цигарете "зета", "сава", "драва", "ибар" и "херцеговина".
Капацитет фабрике био је 30-40 тона, а 1937. године 100 тона дувана мјесечно. И док је капацитет од оснивања скоро утростручен, број радника је исти, ако не и мањи него прије 50 година.
Поређења ради, ако је вјеровати податку са фабричког сајта, фабрика данас производи 700 тона дуванских производа годишње! А чак је и у току ратне 1942. фабрика избацивала на тржиште просјечно 50 тона цигарета.
С времена на вријеме фабричку капију опсједају незапослени. Дозна се да је фабрици потребно двадесетак радника за неки привремени посао, који ће потрајати недјељу, двије или мјесец дана, па свијет навали и данима обија фабрички праг.
А у Бањалуци, поред рудника Лауш, за којег су стручњаци тврдили да је близу исцрпљења, и фабрике "Босна-боа" ("Босна-дрво"; послије рата Дрвна индустрија "Врбас"), која је послије шестонедјељног штрајка примила на посао једва трећину ранијих радника, тешко да се може говорити о каквој индустрији. Зато бањалучкој сиротињи једино и остаје да у Фабрици дувана потражи зараду. Читава бујица незапослених повремено се сручи право на фабричку капију. Са препорукама и без њих.
А капија тврда као град. Протежирани и њихови протектори се чуде, љуте, пријете интервенцијом... Они без препорука ћуте. Међутим, како рече један фабрички чиновник, ни једни ни други можда не знају да су монополски приходи усљед опште кризе осјетно опали.
Управа монопола имала је у цијелој земљи осам фабрика дувана, од којих неколико које су веће од наше. Они не знају да би свега три фабрике - у Нишу, Сарајеву и Љубљани - могле подмиривати цијелу потрошњу у земљи, а да све остале постоје не из фискалних потреба, већ само и једино из разлога социјалне политике, да се помогне и, колико-толико, запосли мјесна сиротиња.
(Наставиће се)
Зоран С. Мачкић, архивски савјетник,
према тексту Станка Тодоровића
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
