Два дана пакта са Хитлером
Нацистичка Њемачка је у Другом свјетском рату, у Берлину 5. фебруара 1941. године, на тајном састанку шефа дипломатије Јоакима фон Рибентропа са специјалним изаслаником југословенске владе Данилом Грегорићем извршила јак притисак на владу Краљевине Југославије да приступи Тројном пакту, што је она и учинила 25. марта 1941. у нади да ће избјећи рат.
Хитлер је Југославији дао уступке као ниједној другој земљи која је приступила Тројном пакту. Наиме, било му је јако стало до тога да Југославија на миран начин уђе у њемачку сферу интереса. Наиме, у то вријеме Хитлер се спремао за напад на СССР и било му је потребно да обезбиједи њемачки јужни бок према Балкану.
Осим тога, Југославија је била њемачки снабдјевач пољопривредним производима. Због свега тога Хитлер је Југославији дао уступке као ниједној другој земљи која је приступила Тројном пакту. Југославији је загарантована територијална цјеловитост и суверенитет, обећано јој је да се преко њене територије неће слати војска, да од ње неће бити тражена ратна помоћ и да ће се имати на уму њена претензија према подручју Солуна.
Ванредно издање "Политике" за 25. март 1941. донијело је на насловној страни ударну политичку вијест о приступању Југославије Тројном пакту и у наслову саопштило суштину специфичног југословенског статуса у оквиру Пакта, у жељи да негативно дејство вијести буде ублажено: "Југославија је приступила пакту трију сила под условом да за све време трајања рата Немачка и Италија не траже прелаз нити превоз својих трупа преко југословенске територије".
У истом умирујућем тону био је и наслов у "Времену" од 25. марта 1941, "Улога Југославије је у знаку пуне независности југословенског народа и његове територије". Објављено је да су у Беч отпутовали Цветковић и Цинцар-Марковић, а Мирослав Спалајковић је на сугестију кнеза Павла у уводнику "Политике" узалуд образлагао да је "одржање мира једина тежња Југославије" и да је приступ Пакту политичка неминовност. Ефекат је био управо супротан. Чланак је изазвао "буру негодовања у београдској интелектуалној јавности", а негативном расположењу доприносио је и Радио Београд који је, "саботирајући Владу, текст Пакта објавио уз свирање посмртног марша".
Југославија је приступила Тројном пакту у дворцу Белведере, у Бечу, који је као мјесто потписивања одабрао Хитлер, јер је вијековима царска престоница била политички и културни центар југоисточне Европе, али и из безбједносних разлога. Беч је, за разлику од Берлина, још био ван домета британских бомбардера, мада је око дворца Белведере било постављено "неколико противавионских топова ради сваке сигурности", забиљежио је "Политикин" извјештач.
Југославија се приступањем Тројном пакту нашла у табору са земљама југоисточне Европе које су му већ приступиле: Мађарском (20. новембра 1940), Румунијом (23. новембра 1940), Словачком (24. новембра 1940) и Бугарском (1. марта 1941), која је то такође учинила у Белведереу. Већ помињани Домарус је тај дан назвао "још једном позоришном представом у дворцу Белведере".
Често се југословенској влади пребацивало да није ништа урадила да припреми јавно мњење на потписивање приступа Пакту. Губи се при томе из вида да је њемачка страна била изричито против тога да се било шта објављује прије чина приступања. Штавише, тражила је да се у јавност вијест изнесе тек у подне 25. марта, дакле, на дан потписивања.
Међутим, у Југославији је убрзо дошло до незадовољства тим пактом ("Боље рат него пакт!"), па га је нова влада, која је на власт дошла пучем, одбацила. Тај пуч у Београду неки називају "шљивовица пуч". Хитлеру су се тако изјаловили планови прољетног напада на СССР. Морао је прво оружјем покорити Балкан, што је инвазију на СССР одгодило до љета. Њемачку војску због тога је затекла зима прије него што је успјела да дође до Москве. Тиме је њемачко освајање Совјетског Савеза било осуђено на пропаст.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
