Дунавом тече српска прошлост
Послије распада Аустроугарске монархије (29. октобра 1918. године), Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи је у Новом Саду 25. новембра 1918. године прогласила отцјепљење Баната, Бачке и Барање од Угарске и њихово присаједињење Краљевини Србији, што је касније озакоњено Видовданским уставом.
Један дан прије тога (24. новембра 1918), Скупштина Срема, одржана у Руми, такође се изјаснила за прикључење Срема Србији.
Делегацију представника Баната, Бачке и Барање примио је регент Александар у Београду 1. децембра 1918. године, када је проглашено стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
Поред одлуке о присаједињењу Краљевини Србији, Велика народна скупштина у Новом Саду је донијела и одлуку о формирању покрајинске владе (Народне управе) и покрајинске скупштине (Великог народног савјета) за Банат, Бачку и Барању.
За предсједника Народне управе изабран је др Јован Лалошевић, а за предсједника Великог народног савјета др Славко Милетић. Народна управа за Банат, Бачку и Барању била је активна све до 11. марта 1919. године, када је одржала своју посљедњу сједницу.
Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца било је у почетку подијељено на округе и жупаније, а затим на области. Године 1929. формирана је покрајина Краљевине Југославије, названа Дунавска бановина, са сједиштем у Новом Саду, која је обухватала Бачку, Барању, већи дио Баната и Срема, као и дио Шумадије и Браничева.
Послије краткотрајног априлског рата и брзе капитулације Краљевине Југославије 1941. године, Војводина је окупирана од стране Сила осовине и подијељена на три окупационе зоне: Срем су Нијемци предали такозваној Независној држави Хрватској, Бачку и Барању је анектирала Хортијева Мађарска, док је Банат потпао под власт домаћих Нијемаца, иако је формално припадао Недићевој Србији.
Терор и физичко уништење недужног народа, привредна пљачка, општа обесправљеност, биједа и очај карактерисали су четворогодишњу окупацију (1941-1944). У току фашистичке окупације у Војводини је око 50.000 људи убијено, а преко 280.000 је било интернирано, хапшено, злостављано и мучено.
Ослобођена је територија у Срему 1942. године. Покрет отпора, који су комунисти покренули већ у љето 1941, недовољно припремљен и осмишљен према датим условима, претрпио је у Банату и Бачкој тежак пораз, док је у Срему, послије солиднијих припрема, постепено прерастао у општенародни устанак.
На ослобођеној територији у Срему организована је и партизанска власт, са масовним антифашистичким организацијама, штампом и школством. Искуства из Срема у организовању ослободилачке борбе пренесена су у љето 1944. у Банат, Бачку и Барању, тако да је прије доласка Црвене армије, октобра 1944, овдје већ била устројена нова народна власт са ослободилачким институцијама.
Војводина је током Народноослободилачке борбе, са устројеним Покрајинским народноослободилачким одбором (од новембра 1943), добила у оквиру ослободилачког покрета аутономију као покрајина, с обзиром на историјске, економске и културне моменте, као и постојање већег броја припадника националних мањина. Скупштина изасланика народа Војводине 31. јула 1945. у Новом Саду одлучила је да Аутономна Покрајина Војводина уђе у састав Народне Републике Србије.
Статус аутономне покрајине у Србији Војводина је задржала до данас, иако се степен аутономије мијењао током времена. Највећи степен аутономије Војводина је имала између 1974. и 1990. године, када је, иако формално у саставу Србије, имала статус федералног субјекта Југославије са елементима државности.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
